Izvor: Blic, 01.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zamke vrele mladosti
Zamke vrele mladosti
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g uspeha, na kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom - vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje - najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Moja majka, Kovina, šesto od devetoro dece Natalije i Lazara iz Kovača, onda sela a danas naselja u Kraljevu, lepa i ponosna kako to samo Srpkinja može biti (dakle, do oholosti i drskosti), i isto tako puna neke divlje, teško prilagodljive energije, želela je od života mnogo, a i to mnogo - odmah i sada. Kao vrlo mlada, ostavši rano bez oca (deda Lazar je poginuo u četnicima, u borbi sa Nemcima, prilikom jednog od oslobađanja Kraljeva), shvatila je život kao igru, čija se pravila i zakonitosti mogu menjati shodno promeni volje igrača, i to naročito onog koji za sebe misli da na njemu počiva igra. Nespremna za kompromise, povodljiva, sklona brzom i površnom promišljanju i zaključivanju, nevična obavezama, a željna svih, pa i teško razumljivih, prava - teško je nosila svoju zaista veliku lepotu. Zamke mladosti i vrele krvi nije uspela da izbegne, ali pri tom iz njih nije izvlačila nikakve pouke. Rečju, srljala je, a da je pri tom čak ni bol (ma kakav bio!) nije mogao zaustaviti.
Mnogo kasnije, razgovarajući sa njom, slušajući je, shvatila sam svu količinu njene gladi za životom, njene istinske i naivne potrebe da joj se svi dive, da je vole i da ona, ako ničim drugim, a ono bar inatom, bude ta od koje sve počinje i sa kojom sve završava.
U svim tim našim zakasnelim ispovedanjima (a bila su i mnogo više od toga), i ona i ja, prepune različitih životnih iskustava, spoznale smo koliko nam je malo nedostajalo pa da naš život, život majke i ćerke, bude mnogo, mnogo drugačiji. Naša duga razdvojenost, uprkos mnogim i opširnim Kovininim pismima, nepopravivo je razorila srž naše bliskosti.
Sa druge strane, moj otac Dušan, Srbin rodom iz Hrvatske, iz sela Bršljenice kod Siska, takođe je kao relativno mlad ostao siroče. Na njegovu nesreću, babu i dedu su ubile ustaše. Staložen, miran, razložan - gotovo u svemu različit od Kovine.
Trudio se da bude nežan, blag, popustljiv - možda i više nego što je to bilo potrebno. Relativno visoko obrazovan za ono doba, on je za razliku od majke, mnogo bolje sagledavao život, težeći pri tom da ispoštuje i tuđu različitost i tuđi način razmišljanja i ponašanja - naravno u onoj meri u kolikoj je to njemu bilo moguće i strpljenjem dato.
Pričao mi je (na žalost i on sa velikim zakašnjenjem i u vreme kada mi ta priča nije bila ništa drugo do samo bivši bol i svagdanji nemir) - kako me je onako malu (rođena sam sa kilogram i tri stotine grama težine) ljuljuškao i uspavljivao, prepovijao me, nosio kada bih se rasplakala. Pokušavala sam da te slike_arhiva dozovem pred oči, ali uzalud; to što sam videla nije bio moj otac, niti sam bila ja, već uvek neki drugi ljudi, kojima je sreća bila sklonija. Godine razdvojenosti, godine moje samoće, lišene njegovog prisustva (ako izuzmemo ona sporadična, uglavnom dvogodišnja pojavljivanja), načinila su od nas strance. Ista krv, ista kost, isto meso - a tuđinci.
No, zahvaljujući teško obuzdavanoj, a na kraju potpuno neuspešno obuzdanoj povodljivosti moje majke (koja je neposredno po mom rođenju uletela u jednu nepotrebnu, pogrešnu i sasvim besmislenu vezu) - moji roditelji su se razišli. Taj flert, izazvan - kako sam kasnije saznala - željom moje majke da se dokaže (moj otac se tada nalazio na odsluženju vojnog roka), da se i posle porođaja potvrdi kao zanosna i poželjna žena, označio je početak kraja jedne teške, jedva održavane veze dvoje sasvim različitih ljudi, koji su sudbinom bili određeni da mi budu roditelji.
Samog razvoda se, naravno, ne sećam. Svako od njih dvoje imao je svoju priču o tome, svoju istinu. Ja sam, sa celom svojom jednom godinom života, verovatno imala moju priču i moju istinu. Tada nisam mogla, ni umela da je izgovorim. Nisam mogla ni sebe a ni njih - ni sebi a ni njima - da pojasnim. Nisam mogla da ih na sebe (ali ni na njih same!) podsetim. Bila sam živi paketić oko koga su se, pričali su mi svedoci, dvoje bivših supružnika otimali, nemajući pri tom baš mnogo obzira i ne birajući reči. Sud me je dosudio majci. Tako sam stigla u Kraljevo. nastaviće se
