Izvor: Blic, 11.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme je da izgubiš nevinost
Vreme je da izgubiš nevinost
Životni put Kolina Pauela predstavlja amarički nacionalni mit. Rođen je 5. aprila 1937. godine u Njujorku, školu rezervnih oficira započinje tokom studija geologije na državnom univerzitetu, nakon čega se opredeljuje za vojnu karijeru. Učestvuje u Vijetnamskom ratu, a potom postaje najmlađi general američke vojske i najmlađi načelnik generalštaba 1989. godine. Prvi je Afroamerikanac na ovom položaju u istoriji Amerike. Jedan je od arhitekata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Pustinjske oluje, a danas je državni sekretar. Donosimo najzanimljivje fragmente iz biografije Pauela Kolina koju je napisao majstor ovog žanra Džozef E. Persiko, a objavila beogradska izdavačka kuća BMG.
Osamnaest meseci nisam kročio unutar neke građevine, čak i u uslovima kada je temperatura padala ispod -50°C. Proveo sam na otovrenom dve zime, bez i jednog toplog dana, stalno u borbi, stalno gladan.' Dok je govorio, u sobi je zavladao tajac. 'Koliko je tada života izgubljeno - osam od deset mladića mog uzrasta poginulo je za vreme rata. U razredu od trideset dva učenika, samo smo ja i još jedan preživeli.'
Moja reakcija na njegovu priču bila je dvostruka – divljenje prema hrabrosti kolege vojnika i spoznaja o teškom iskustvu koje imao, u prihvatanju činjenice da je tako strašno puno krvi proliveno, ne samo da bi se spasila Rusija, nego i da se očuva lažni bog marksizma. On je razumeo potrebu za promenom i podržao perestrojku. Međutim, i on i Gorbačov su se držali reformi, a ne napuštanja stare vere.
Pre odlaska u Ženevu, morao sam da donesem ključnu odluku: ko će me zameniti na mestu zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost, ko će 'voditi radnju' za vreme mog otsustva. Trebalo je sprečiti svako viđenje Saveta za nacionalnu bezbednost kao pomoćnu organizaciju odbrane. Našao sam pravog čoveka, Džona D. Negropontea, na neočekivanom mestu pomoćnika državnog sekretara za okeane, čovekovu sredinu i međunarodne organizacije. Negroponte je imao stil upravljanja koji mi se sviđao, čvrstinu primenjivanu na opušten način, veoma retku kombinaciju. Kao čovek iz ministarstva inostranih poslova, Džon će odagnati sumnje da zastupam interese odbrane. Načinio sam još nekolik izmena u timu koji smo Karluči i ja sastavili. Pol Stivens je prešao sa mesta pravnog savetnika da bude moj izvršni sekretar, Nik Rostou je preuzeo njegov posao. Roman Popadjuk postao je moj pomoćnik za štampu.
U vojsci se neprestano procenjuje ljudski materijal, postavljanjem i premeštanjem osoblja. Do sada sam već razvio sistem 'Pauelovih pravila u biranju ljudi'. Tražio sam inteligenciju i razboritost, sposobnost predviđanja, dalekovidost. Takođe sam cenio odanost, integritet, energičnost, skoro strastven pristup poslu, uravnotežen ego i potrebu da se posao završi. Akademici i specijalisti u određenoj oblasti su vredni u ekspertizi. Ali, iznad svega, trebali su mi ljudi koji će sa mnom učiniti da vozovi Saveta stižu na vreme.
Posle puta u Ženevu, odleteo sam u Kaliforniju i odatle na Reganov ranč u planini Santa Inez, iznad Santa Barbare, gde je Predsednik sa familijom provodio praznike za Dan zahvalnosti. Trebalo je da izvestim Predsednika o završenom INF sporazumu. Bio sam iznenađen skromnošću kuće na ranču, koja je bila mala i čak bez centralnog grejanja. Kada sam ušao, naišao sam na Predsednika u kariranoj košulji, farmerkama i čizmama, koji je izgledao kao čovek 'na svome'. Tu je bila i Nensi Regan, uvek na odstojanju, ali ne propuštajući ni reč. Predsednik je zračio dok sam ga izveštavao o sporazumu koji smo sačinili sa Sovjetskim Savezom. Imao je razlog- bio je prvi američki predsednik koji je počeo uklanjanje nuklearnog noružanja.
Službenici Bele kuće bili su smešteni u 'For sizons' hotelu u Santa Barbari. Kada sam tamo otišao posle ranča, presreo me je Marlin Ficvater, predsednikov sekretar za štampu: 'Vreme je da izgubiš nevinost.' Tražio je da odem u obližnji 'Šeraton' hotel i da izvestim novinare Bele kuće o INF sporazumu i ostalim temama iz Ženeve. Trebalo je da govorim u pozadini, što je značilo da ću postati jedan od onih anonimnih 'viših predstavnika administracije' koje citiraju u štampi.
Novinari Bele kuće mogu biti mesožderi, te sam se ja oslanjao na tehnike koje sam nabubao pre trideset godina u Fort Beningu na instruktorskom kursu – kako stajati, kako se kretati, kako koristiti ruke i glas (nikad se ne premeštaj s noge na nogu i nikad ne kašlji), kako da središ svoje misli (reci im šta imaš, reci im, pa im onda reci ono što si im upravo rekao).
Dok sam prilazio mikrofonu, osećao sam se kao da prilazim minskom polju. Objasnio sam sporazum i ostale teme, a onda su novinari postavljali pitanja. Vazduh je ubrzo bio ispunjen jezikom iz predmeta 'kontrola noružanja': šifrovana telemetrija, sredstva višestrukog nezavisnog ciljnog povratka u orbitu i slično. Moje samopouzdanje je raslo sa činjenicom da sam uspevao na svako pitanje da dam odgovor. Pitanja su se skoncentrisala na dva dogovorena poligona na kojima će se odigrati razoružanje: Magna u državi Utah i Votkinsk u Sibiru. Koji je bolji, pitao je reporter. 'Ja sam za Magnu,' rekao sam. Votkinsk je pusto mesto. 'Ali, potrudićemo se da CNN dođe i tamo,' obećao sam, a oni su se nasmejali. Ne samo da sam izgledao opušten, nego sam uistinu počeo da se opuštam. Do kraja konferencije osećao sam se razgaljeno sa ovim ljudima. Bio sam poput deteta koje nije nikad videlo tigra u džungli i zaključilo da tigrova nema.
nastaviće se
