Izvor: Blic, 07.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Viši status, viša meta poljupca
Viši status, viša meta poljupca
Govorili ili ne govorili, naše telo nas odaje. Telesni stavovi, gestovi, izrazi lica rečitiji su od reči i često, mimo naše volje, otkrivaju istinska osećanja prema drugima, skrivene namere, raspoloženja koja krijemo ili ne priznajemo... To se događa tako što prilikom druženja naše telesne radnje (postupci) postaju gestovi, a ti gestovi šalju poruke da nekog volimo ili preziremo, da nas seksualno privlači ili odbija, da smo razmetljivi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ili škrti, da smo podigli nos ili se podrugujemo... Drugi čitaju takve signale i na osnovu pročitanog, zauzimaju stav prema nama.
Ali nisu svi vični razumevanju telesnog govora drugih. Kako se to uči pokazao nam je Dezmond Moris, filozof i antropolog, koji se posle proučavanja ponašanja životinja okrenuo ponašanju ljudi, i u antologiji tekstova 'Otkrivanje čoveka', dao iscrpna objašnjenja kako da tumačimo i čitamo tuđe gestove i ponašanja.
Danas se moderni Arapi uglavnom rukuju, iako selam nije potpuno iščezao, mada je dobio jedan skraćen oblik na taj način što onaj koji ga 'naziva' sada samo brzim pokretom ruke dotakne svoje grudi. To, ponekad, nije ni manje ni više od kratkog dodira usana. Kao svi gestovi pokornosti, i taj se pozdrav polako osipa zbog savremenih pogleda na svet i međuljudske odnose.
Slična je sudbina zadesila i onaj specijalizovani oblik dodira - poljubac. U staro vreme, jednaki su se i ljubili jednako - to jest, s glavom uz glavu, pa ili u usta ili u obraz; ali ta sloboda nikada nije bila dopuštena potčinjenima u dodirima sa pretpostavljenima. Što je 'ljubac' bio nižeg ranga, i njegov je poljubac morao da padne niže. Od onih iz najnižih redova, međutim, zahtevalo se da 'ljube blato'. Drugim rečima, oni su morali da ljube tle pokraj stopala gospodara, jer nisu smatrani za dostojne ni noge da mu poljube. Što je status ljupca bio viši, viša je bila i meta njegovog poljupca. Ona se kretala, pomerala, u rasponu od stopala naviše, preko skuta do kolena, i najzad, do ruke. Biskupima je, na primer, ranije bilo dopušteno da papu ljube u koleno, dok su manji smrtnici morali da se zadovolje ljubljenjem kitnjastog krsta izvezenog na njegovoj desnoj cipeli.
Ljubljenje u ruku, budući najmanje ekstremno od svih poljubaca pokornosti, najbolje se i održalo do naših dana. U nekim zemljama je i danas obična stvar da muškarac poljubi damu u ruku, u ritualu pozdravljanja; mada se i taj običaj, danas, među mlađim muškarcima gubi, kako mlađe žene postepeno gube svoju društvenu superiornost u svojoj borbi za ekonomsku ravnopravnost. I papa je izgubio dva-tri poena na listi poniznosti vernika, te je pojedincima koje prima u audijenciju danas dopušteno da mu poljube, čak, prsten na ruci. Ali oni pritom, ipak, moraju da kleknu na oba kolena, što predstavlja formalan poklon koji papa danas deli samo sa Bogom.
U celoj toj stvari snižavanja tela postoji jedna kontradikcija koja se ne može zanemariti. Po tradiciji, kad se neki čovek nižeg ranga upoznaje sa čovekom višeg ranga, on mora, na neki način, da malo snizi svoje telo; ali ako ličnost višeg ranga uđe u sobu u kojoj sedi čovek nižeg ranga, ovaj mora da ustane. Ustajanje u znak pozdravljanja posetioca još predstavlja jedan od rasprostranjenih gestova učtivosti u zemljama gde je snižavanje tela, u bilo kojoj situaciji, retko. Što je neka osoba podređenija, to je i manje verovatno da će ostati u sedećem položaju u prisustvu osobe višeg ranga. Ali kako ustajanje pre povećava nego što smanjuje telesnu visinu, ono je, izgleda, u oprečnosti sa opštom težnjom: pokornost = malenkost. To se objašnjava činjenicom da tu deluju dva različita sistema. Prvi sistem govori o sledećem: ako se dve osobe sretnu, ona podređena mora da se snizi; a drugi: ako neko u grupi treba da se oseća opušteno, onda to svakako mora da bude nadmoćna osoba. Podređenima nije dozvoljeno da se opuštaju ako se onaj nadmoćni nije opustio i pozvao ostale da učine isto. Kako se čovek bolje opušta kad sedi nego kad stoji, sedenje je čin veće nadmoćnosti nego stajanje. Gospodari sede a sluge stoje i dvore svojim gospodarima. Ali ova dva sistema su u očiglednoj oprečnosti, jer sedeti znači sniziti se, u smislu položaja tela. I zato kad svoje telo snižava na servilan, pokoran način, umiritelj glavešine mora da zauzima savršeno specifične stavove - da kleči, da se klanja, da metaniše ili da pravi kniks - koji su daleko od opuštenog stava ili sedećeg položaja. nastaviće se
