Izvor: Blic, 09.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vino uz eksploziju bombi
Vino uz eksploziju bombi
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Jedne večeri sam otišao na žurku kod Maje Marsenić, Srpkinje koja je držala školu engleskog jezika. Nije bilo struje pa smo jeli i pili uz sveće, a povremeno bi se, na udaljenosti od nekoliko kilometara, videle eksplozije bombi. Nas desetak je izašlo iz stana koji se nalazio prilično blizu jednog od ciljeva NATO-a bombardovanog skoro svake večeri. Sedeli smo i razgovarali uz veoma glasne eksplozije. Na veliko veselje svih gostiju, ja bih se svaki put pomalo trgnuo. 'To je jačeod mene”, rekao sam, a onda sam se, da bih prikrio zbunjenost, našalio: 'To je jač od mene iako su me bombardovali i u boljim gradovima.” Jedan od gostiju je to jedva dočkao. Počo je žestoko da me napada, optužujuć me da bez ikakvog valjanog razloga bombardujem njega i njegovu porodicu, grad i zemlju. Pokušao sam da objasnim da nisam ja pilot, da se bojim letenja i da sigurno ne bih mogao nikoga da bombardujem, ali što se više opijao, to je sve više tražio povod da se svađ sa mnom. Ostalim gostima, koji su svi bili Srbi, bilo je neprijatno. To su bili obrazovani ljudi koji su shvatali razliku izmeđ mene kao osobe i NATO-a kao organizacije. Pokušali su da ga smire, ali nisu uspeli, pa su ga spakovali u kola i odvezli kuć. Nakon toga naš je razgovor postao sumorniji i opet sam osetio da su obuzeti strepnjom. Oni su se kao intelektualci povukli, čekali su da vide šta ć biti, i to je za njih bilo strašno iskustvo. Nikada nisam umeo da zaćutim kad treba, pa sam se i tada upustio u drugu raspravu; ovoga puta ona je, doduše, bila na pristojnom nivou. Neki od prisutnih su tvrdili da svet ne zna koliko Srbi pate zbog bombardovanja.
Ja sam onda počo da govorim o tome kako su ljudi koji su izdržali trogodišnju opsadu Sarajeva trpeli preko jednog vikenda više nego što je Srbija pretrpela za dva meseca. U to vreme sam radio u zvanju 'diplomatskog dopisnika”; nikada nisam bio dobar u to me . Vratio sam se u hotel oko ponoć. Bio sam još uvek budan kada me je oko jedan pozvao Jakša. Javljao se skoro svake večri, oko ponoć, u jedan, dva, da mi detaljno opiše šta je pogođeno, a ja bih onda zvao spoljnopolitiči desk i uključvao se u najnovije vesti Skya. Ispijao sam veliku čašu crnog vina, noge sam digao na sto, razvukao zavese i imao neometan pogled na ponoćnu predstavu. Lukovi protivavionske artiljerijske vatre probijali su se kroz niske oblake i, vijugajuć kao zmija, išli za zvukom aviona. Ponekad, kad bi delovalo više baterija, tragovi bi se obavijali jedan oko drugog kao nekakve narandžaste i žute spirale DNK-a. A kad bi jedinice bile međsobno udaljene, tragovi bi na nebu formirali džinovsko X. Posmatrajuć te DNK i X šare kako se kreću po nebu iznad grada i prate avione, mogli ste da pogodite gde se, po mi- šljenju nišandžija, ti avioni nalaze. Uz pomoć nekoliko čaša vina, čovek je mogao da zaboravi šta se zapravo dešava i da samo posmatra kako se po nebu prave lepe šare. 'Čekam te dole”, rekao je Jakša. Pet minuta kasnije bio sam na recepciji. Otišli smo do kola, pokupili Veljka i Milana i, prešavši preko Brankovog mosta, krenuli ka Pančevu. 'Gađali su rafineriju”, objasnio je Jakša. 'Dobili smo dozvolu da odemo tamo.” Ćutke smo se vozili kroz mračne i puste ulice, uputivši se van grada. Zaustavili smo se posle nekoliko kilometara, ispod poslednjeg mosta pre rafinerije; izašli smo iz kola i počeli da čekamo. Pošto je već desetine mostova završilo u rekama i kanalima širom zemlje, to je verovatno bilo najgore moguće mesto na kojem smo mogli da se zaustavimo, ali rečeno nam je da tu sačekamo službenu pratnju. Čekali smo razmišljajući da li će prvo stići bombarder NATO-a ili pratnja. 'Slušaj”, prošaputao je Jakša. 'Avioni.” Ne znam zašto je šaputao: piloti sigurno nisu mogli da nas čuju. Pogledali smo u nebo i tada sam drugi i poslednji put u toku svih 78 dana bombardovanja samo na sekund jasno video formaciju aviona NATO-a. Motori su brujali, činilo mi se sve jače, ali avioni su bili na oko dva kilometra s naše leve strane i udaljavali su se. Prvi put sam ih video dok smo snimali u jednom beogradskom sirotištu. Bilo je oko jedanaest uveče i izašao sam u dvori- šte da udahnem vazduh. Pun mesec se probio kroz oblake i odjednom sam ugledao nekoliko aviona, crne tačke na srebrnom licu meseca. Začule su se sirene i deca su počela da plaču. Bilo ih je tridesetak; imali su između dve i šest godina; iz bezbednosti su spavali u podrumu. Uvek su plakali kad bi se začule sirene ili eksplozije. Samo jedan trogodišnji dečak nije plakao.
nastaviće se
