Izvor: Blic, 15.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Usamljene gomile
Usamljene gomile
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Dva pola se odgajaju u 'različitim kulturama' i moraju da shvate da su kao stranci koji nikada neće ispravno komunicirati. Moraju da prihvate činjenicu da govore različite jezike. Ona takođe predlaže da nikad i ne pokušavaju da razgovaraju, navodeći žalosnu statistiku koja kaže da američki supružnici, u proseku, provedu tek pola sata sedmično 'u razgovaranju'. Ja ne verujem u mit da su Sjedinjene Države zemlja usamljene gomile, ali mnogi su Amerikanci sebe ubedili da je to istina, jer maštare o tome kako konverzacija treba da pruži znatno više nego što ona obično čini.
Da li je moguće da se ništa nije promenilo za dve hiljade godina? Han Fej Cu je u trećem stoleću pre nove ere uvideo u čemu je problem. Nije mogao da natera ljude da ga slušaju. Uvek su ga pogrešno razumevali: ako bi pokušao da bude duhovit, optužili bi ga da je nepristojan; kad je bio popustljiv, činilo se da je neiskren; ako bi govorio kad mu nije red, kaznili bi ga. Različiti ljudi su ga smatrali naizmenično neprijatnim, sujetnim, hvalisavim, kukavicom i laskavcem. Da li je čudno, pitao se, to što se snebiva od govorenja i što se boji kad govori? A i pored toga, on je voleo da razgovara i da iznosi svoje mišljenje, što mu je na posletku došlo glave. Han Fej je za sobom ostavio knjigu eseja o Usamljenikovom negodovanju i Poteškoćama na putu ubeđivanja, u kojima je pokazao da je znao šta mu je činiti, ali da to nije umeo: prepreku u konverzaciji čini 'nepoznavanje srca' osobe s kojom se razgovara, jer je ono potrebno 'da bi se moje reči njemu saobrazile'. Uvideo je da je problem u tome što su ljudi u stvari jedna misterija.
Zbog toga su, naravno, i zanimljivi, vredni da se s njima razgovara. Ako bi bili predvidljivi, ne bi imala svrhe ni konverzacija koja se nadahnućem napaja iz razlika među ljudima. Konverzacija je znatno različita od ispovesti ili njenih posvetovljenih oblika, ni nalik praksi da se istresu problemi svakom ko bi hteo da ih čuje, da se za to i plati ako je neophodno. Iscelitelj koji sluša smera na to da privede ispovest kraju, nudeći za nju tumačenje, neretko na temelju detinjstva ili nekog seksualnog iskustva, ili pak u vidu nekog drugog žrtvenog jarca. Konverzacija, nasuprot tome, zahteva ravnopravnost među učesnicima. U stvari, ona je jedan od najvažnijih načina da se zasnuje ravnopravnost.
Neprijatelji su joj retorika, prepiranje, žargon ili privatni jezici, ili očajavanje zbog toga što nas neko ne sluša ili ne razume. Da bi cvetala, potrebna joj je pomoć babica oba pola: žene su uopšte uzev pokazale više veštine u ovom zadatku, ali bilo je dana u istoriji feminizma kad su neke od njih odustajale od konverzacije i polagale sve u ubeđivanje. Tek kad ljudi nauče da razgovaraju, postaće ravnopravni.
Kako su izmišljeni novi oblici ljubavi
Prva svetska revolucija mladih izbila je u Francuskoj 1990. godine. Naprosto demonstrirajući na ulicama, oko sto hiljada tinejdžera uzmoglo je da prinudi vladu da preda četiri i po milijarde franaka. Nijedna skupina odraslih nikada nije pobedila tako brzo, tako potpuno. Nastavnici su decenijama uzalud protestovali. Medicinske sestre koje su štrajkovale, premda u rukama drže i život i smrt, nisu mogle toliko da postignu. A mladi nisu bili ni zahvalni ni ganuti.
Mandarin Martinon je smatrana predvodnikom đaka u Lionu. Novine su bile zapanjene time da jedna slabašna plava devojka od svojih šesnaest godina uspeva tako da zastraši vlasti, ali što se nje i njenih prijatelja tiče, oni su jasno videli da ih se vlada plaši. Političari koji su pokušavali da laskaju omladini time što bi je pozivali u ministarstva, pa čak i u predsedničku palatu, bili su prezreni: njihovi govori, kaže ona, bili su 'veoma učeni, odavali su utisak da oni sve znaju, ali mi nismo padali na to'. Mogli su, može biti, da zavedu svakog od njih ponaosob, ali, zajedno, oni su njihovu retoriku odbacivali kao demagogiju. Političari nisu glupi, razmišlja Mandarin, nego su smutljivci, spremni na podmukle stvari. Nema nijednog među njima koji 'odražava moje ideale'. Biće mi teško da glasam kad dobijem pravo glasa. Uz to, mladi su rešeni da ne dozvole političarima da ih iskoriste, pa čak ni svojim profesorima na fakultetima, sa kojima se trude da nemaju nikakvog posla. Oni žele da njihov svet ostane nezavisan, budući da alternativa koju nudi svet odraslih više nije privlačna.
Pošto je iz unutrašnjosti, Mandarin je podozriva prema Parizu i zamera pariskoj omladini što zamišlja da je pozvana da govori u ime ostatka Francuske. Kao stanovnicu radničkog naselja Vilerban, vređa je uobraženost lionske buržoazije. Ni pod kojim uslovima neće ona tolerisati da neka tamo klika nameće svoje ideje njenom pokretu. Ponavlja da je predstavnica, a ne lider koji nudi rešenje. Jedina joj je namera da osposobi svaku školu da sama odlučuje o tome kako želi da se njome upravlja.
Nastaviće se...
