Izvor: Blic, 28.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Unutrašnje muke Niksona
Unutrašnje muke Niksona
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Ričardu Niksonu ću uvek ostati duboko zahvalan što mi je pružio mogućnost da služim zemlji koja je spasla moju porodicu nacističke tiranije. Postavio me je za svog pomoćnika za poslove nacionalne bezbednosti iako su sve moje prethodne političke aktivnosti išle u korist Nelsona A. Rokfelera, njegovog glavnog suparnika tokom više od jedne decenije. Retko je koji moderni predsednik stupio na dužnost pod tako surovo nepovoljnim okolnostima - stavljen pred zahtev da dokrajči jedan rat u koji su njegovi prethodnici, već van službe, uvukli zemlju bez strategije bilo za pobedu bilo za izvlačenje, da bi zatim, u želji da se iskupe, odlučno zatražili da se Sjedinjene Države povuku, bez obzira na podnete žrtve. Naš lični odnos neminovno je ispoljavao one dvojnosti koje je Nikson izazivao u svojoj okolini. Nikson, koji se prema poznanicima ophodio sa obazrivom rezervisanošću, a prema bliskim saradnicima kao prema nesposobnjakovićima, imao je malo emocionalnih uporišta. Njegov okolišan, posredan metod vladanja, i njegova sklonost da podstiče sukobe među svojim potčinjenima, znali su da budu prava muka za nerve. Ponekad bih sebi olakšavao napetost oštrim komentarima. Sa svoje strane, Nikson je mrzeo publicitet koji sam ja izazivao, još počev od tajnog puta u Kinu, na koji me je poslao 1971. Predsednici ne gledaju sa odobravanjem na svoje pomoćnike koji se s njima nadmeću za javnu pažnju - pogotovo što su neki od Niksonovnih najbližih savetnika tvrdili da ga ja namerno guram sa scene. Mada je reč 'namerno” bila netačna, nesumnjivo je da se baš nisam opirao naklonosti medija. Uprkos nekim međusobnim sumnjama, Nikson i ja radili smo zajedno vrlo dobro. Nasamo, uvek mi se obraćao upadljivo uglađeno. Mada nismo bili emocionalno bliski, bivao sam dirnut njegovom ranjivošću, i često potresen njegovim unutrašnjim mukama, kao u vreme pred podnošenje ostavke (kada sam možda Niksonu bio bliži nego što je iko ikad bio, sem njegove porodice), ili poslednje večeri njegovog puta u Kinu kad je, na terasi u Šangaju, sanjario o svojim nadama za svet u miru! Ja sam se istinski divio Niksonovom doprinosu američkoj spoljnoj politici. Beskonačna domišljanja o tome ko je od nas doprineo kom njenom specifičnom vidu nemaju nikakve svrhe. Kakav god bio moj savet, Nikson je donosio konačne odluke, Nikson, koji je 1971. preuzeo odgovornost za moj tajni put u Kinu, a koji bi bio podneo i udar njegovog neuspeha, i opet Nikson, koji je 1972. preuzeo na sebe rizik da na ofanzivu Hanoja odgovori blokadom Severnog Vijetnama, saveznika Sovjetskog Saveza, dve sedmice pre samita planiranog za Moskvu i šest meseci pre predsedničkih izbora. Nikson je u velikoj meri mogao sebi olakšati svoje predsednikovanje da je prosto napustio naše saveznike u Indokini, i teret sloma svalio na leđa Kenedijeve i Džonsonove administracije; nema sumnje da je na to bio podstican, jer su mu američki arhitekti rata stalno dosađivali predlozima da krene putem jednostranog i bezuslovnog povlačenja, neuznemireni činjenicom da su se, pod njihovim okriljem, naše snage i naše žrtve uvećavale do samog dana njihovog povlačenja iz službe. Verujući da bi takav kurs bio nečastan i protivan nacionalnom interesu, Nikson je igrao s onim što ima u ruci, i postigao sporazum koji su kritičari proglašavali nedostižnim - mada se on na kraju raspao zahvaljujući spoju severnovijetnamske nepomirljivosti i kongresnog obustavljanja pomoći Indokini. Čak i dok je zemlju izvlačio iz Vijetnama, Nikson je uspeo da udesi nove oblike politike prema Kini, ograničenje strateškog naoružanja, američko-evropske odnose, i bliskoistočni mirovni proces. Mada često sporni, ovi oblici politike ipak su u suštini odredili pravac događaja za ostatak hladnog rata i vreme posle njega. nastaviće se
