Izvor: Danas, 13.Avg.2014, 01:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Udruženo dejstvo tržišta
U kontekstu globalizacije, suočeni smo sa slabljenjem ne samo moći države, zbog udruženog dejstva tržišta i transnacionalnih organizacija, nego i sa slabljenjem predstava koje se vezuju za državu.
Mark Abeles: Antropologija globalizacije (17)
Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije u >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.
Topos vertikalnosti uzdrman je umnožavanjem instanci koje se šire u transverzalnom prostoru čije su tačke uzajamno povezane. Danas, međutim, nije toliko reč o slabljenju države, koliko o njenom banalizovanju i drobljenju u času kada se nameću novi oblici upravljanja. Država gubi svoj nadređeni položaj: da bi se ovo uvidelo dovoljno je za primer uzeti politike strukturnog prilagođavanja kakve preporučuje Međunarodni monetarni fond, namećući ciljeve kojima moraju da se potčine vlade kako ne bi bile osuđene na ekonomski bankrot. Slično tome, nužnost prihvatanja regulative jednoga tela kakvo je Svetska trgovinska organizacija pokazuje se kao manje zlo; bez toga, proizvoljnost tržišnih mehanizama preti da još mnogo dublje uzdrma nacionalne ekonomije.
Transnacionalizam nije samo obeležje savremenog kapitalizma; on jednako utiče i na odnose moći i referentne kulturne obrasce. Jasno je, naime, da se jedan od zadataka političke antropologije sastoji u izveštavanju o dejstvu mondijalizacije na rad onih tela koja upravljaju ekonomijom i društvom. Kao primer tih novih nadnacionalnih institucionalnih konfiguracija možemo uzeti Evropsku uniju. Ona okuplja predstavnike različitih kultura i političkih tradicija koji rade na usaglašavanju zakona i na izgradnji jedinstvenog projekta. Ova konfiguracija postavlja pred antropologa sledeća pitanja: prvo se odnosi na posledice tog stalnog konfrontiranja različitih identiteta, raznih jezika i raznolikih administrativnih tradicija u okviru zajedničkog političkog poduhvata; drugo pitanje odnosi se na izumevanje novih oblika saradnje u proširenim birokratskim okvirima; najzad, treće pitanje tiče se praktičnih i simboličkih posledica deteritorijalizacije i pomeranja skale u tim novim mestima moći.
Antropološka analiza ovde se u punoj meri suočava sa pitanjem „onoga što se misli“ u instituciji. Obeležje tog univerzuma su heterogenost kultura, kao i pluralitet jezika i intelektualnih tradicija. Isto tako, jaki kontrasti postoje od zemlje do zemlje u pogledu obuke za upravne funkcije: Britanci dobijaju „opšte“ obrazovanje jer kod njih, za razliku od Francuske, ne postoji posebna škola za administraciju. U svakodnevnim odnosima, razlike se očituju i kada je reč o bontonu i oblicima društvenog ponašanja; te razlike mogu da budu uzrok nesporazuma pa i sukoba, kada nacije ne oklevaju da međusobno razmenjuju negativne stereotipe. Stoga nije čudno što postaje neophodno, u takvom kontekstu, pozvati se na neke zajedničke pojmove.
Evropska komisija nije poput svake druge birokratije; naime, u njoj ključnu ulogu ima upravo pojmovni aparat s jedne strane, zbog pokretačke uloge evropskog ideala u nikad završenom projektu izgradnje; s druge strane, zbog uravnotežavanja centrifugalnih težnji nastalih usled nacionalnih raznolikosti. Idejni obrazac, „ono što se misli“ u instituciji, sastoji se od zajedničkih pojmova koji su delatni, ali istovremeno i neprecizni: takav je pojam evropskog interesa, često pominjan na zasedanjima pred predstavnicima zemalja članica. Pošto sam bio začuđen neodređenošću tog pojma uz sav značaj koji mu se pridaje, učinilo mi se nakon podrobnog raspitivanja o tome kod službenika da se političko-administrativna praksa na evropskoj ravni gradi manipulisanjem takvim konceptima čak i njihovim stalnim doradama, iako se njima, zapravo, nije ovladalo. Pojam kao što je evropski interes u tom kontekstu ima pre svega ulogu brenda, znaka raspoznavanja. On je „lebdeći označitelj“ kojim se, da tako kažemo, stalno krpi autohtoni diskurs, premda mu značenjska sadržina ostaje neodrediva: evropski interes, kao pojam, nosilac je ovećeg „smisaonog viška“.
Nastavlja se
