Izvor: Blic, 26.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Učenik i strateg satane
Učenik i strateg satane
Koliko je strah uticao na istoriju Vizantije? Menjajući u mnogo čemu razumevanje istorije Vizantije, knjiga Radivoja Radića 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III preispituje uzroke i vrste straha u poslednjim vekovima vizantijskog carstva i pokazuje kako je strah uticao na razvoj vizantijskog društva. A reč je o strahu od Zapada, strahu od smrti, strahu od mora, strahu od Boga, strahu od pomračenja Sunca i Meseca, strahu od zemljotresa, strahu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od bolesti i epidemija, strahu od građanskih ratova, strahu u vizantijskoj vojsci, strahu od Turaka... Veličinu i značaj tih strahova predočićemo čitaocima Blica, kroz nekoliko nastavaka ove knjige iz pera našeg uglednog vizantolog, saradnik Vizantološkom institutu SANU i docent na predmetu Istorija Vizantije na Filzofskom fakultetu u Beogradu.
Knjigu 'Strah u poznoj Vizantiji 11801453' III objavili su 'Stubovi kulture', a čitaoci je mogu poručiti na telefone izdavača: 011 403122; 404687 ili u knjižari 'Stubovi kulturi' na Trgu Republike 5 u Beogradu (tel: 3281851).
U muslimanskom svetu je u srednjem veku postojalo verovanje da je onoga dana kada se rodio Muhamed rodonačelnik islama je došao na svet oko 570. godine hiljadu i jedna hrišćanska crkva propala i srušila se sama od sebe. To je trebalo da nagovesti da će on istrajno nastupati protiv poklonika Isusa Hrista i da će hrišćanstvo nestati u njegovo vreme. O neobičnom događaju, ustvari pravom čudu, beleži bavarski ratnik i pustolov Johan Šiltberger koji je veliki deo života proveo među verujućim u Alaha.
Kao kontrapunkt ovoj drevnoj muslimanskoj legendi možemo navesti stihove 'Tužbalice o padu Konstantinopolisa', sastavljene po osmanlijskom zaposedanju Carigrada 1453. godine:
'I neka niko i nikada ne traži prijateljstvo s Turčinom,
S turskim psom, poganim psom, neukrotivom zveri.
O kad biste znali kako on svojim podmuklim prijateljstvom
I obmotava hrišćane i, poput aždaje, proždire ih!'
Izneseni primeri samo ovlaš razgrću pitanje odnosa Vizantinaca i muslimana, u ovom slučaju Turaka. Daćemo delimičan i nepotpun odgovor ukoliko za rečene odnose kažemo da su bili suparnički, složeni, neprijateljski ili višeznačni. Istina je da su oni sadržavali navedene elemente, ali se na njima nisu i sasvim iscrpljivali.
Veoma zanimljivu pripovest, koja na poseban način kazuje o odnosima hrišćanskog i muslimanskog sveta, donosi Georgije Pahimer. Dogodilo se to na praznik Sretenje 1279. godine, kada su se, saglasno drevnim hrišćanskim običajima, donosile raznolike čaše, pšenica i zreli plodovi. Sa raznih strana je doneto mnogo bakarnih čaša, ali je jedna među njima, koja je lepotom i finoćom izrade nadmašivala ostale, bila predviđena za cara. Ipak, među ukrasima na zidovima pomenute čaše nalazio se i nekakav egipatski natpis, što je bio tamošnji običaj prilikom ukrašavanja. Da bi slučaj bio još zamršeniji, natpis na čaši-lepotici, nastavlja Pahimer, proslavljao je ime prokletog Muhameda. Svemu tome data je prilična dimenzija u kojoj su se prelamali zamršeni odnosi cara i patrijarha. Da ne bi prenaglio, Mihailo VIII Paleolog je svojim ljudima naredio da se pozove parakimomen Vasilije Vasilikos koji je znao arapski. On je posvedočio da se zaista radi o natpisu koji veliča Muhameda, pa je vasilevs jednostavno odustao od toga da se posluži inače najlepšom čašom.
Skoro isti epitet 'prokleti' uz Muhamedovo ime navodi se i u jednom pismu, punom žalopojki i strepnji gde nepoznati autor jadikujući ukazuje na pustošenje koje su vizantijske oblasti pretrpele od onih koji služe prokletom Muhamedu. Aluzija se po svoj prilici odnosi na prodor Osmanlija u predele Trakije 1326/1327. godine, o kojem govori i Jovan Kantakuzin. U epistoli koju je Manojlo II Paleolog uputio Dimitriju Kidonu 1396. godine vizantijski car za Muhameda beleži da je učenik i strateg Satane.
S stim u vezi valja naglasiti da u eposi Paleologa beležimo plimu spisa uperenih protiv islama. Prvi tekstovi upereni protiv muslimanskog bogoslovlja u Vizantijskom carstvu potiču iz VIII veka i pripadaju Jovanu Damaskinu. U poznoj Vizantiji najznačajniji su spisi protiv islama dvojice careva, Jovana VI Kantakuzina i njegovog unuka Manojla II Paleologa. Stariji od njih, posle povlačenja s preostala, kao crnorizac Joasaf napisao je 'Apologiju protiv islama'. Ovaj tekst počinje suštinskom rečenicom: 'Velik je Bog hrišćana', a onda sledi razobličavanje zabluda muslimanskih učenja. Inače, Kantakuzinov spis se oslanja na traktat 'Pobijanje Kurana' koji je na latinskom napisao firentinski dominikanac Rikardo de Monte Kroče, a na grčki preveo Dimitrije Kidon. Car manojlo II Paleolog je sastavio spis 'Dijalog sa jednim Persijancem', u kojem je opisao svoje raspre sa učenim muslimanom po imenu Muterizis u Ankari, tokom jedne zime koju je vasilevs proveo u osmanlijskom taboru izvršavajući vazalne dužnosti prema sultanu.
Veliki vojni uspesi Turaka u drugoj polovini XIV i prvoj polovini XV stoleća uneli su poseban žar u verske dispute koji su vođeni između muslimana i hrišćana. Vizantinci su nastojali da svoju nemoć objasne ne duhovnom superiornošću islama nego vlastitim gresima. Johan Šiltberger donosi zanimljivo objašnjenje turskih uspeha, ali sa druge muslimanske strane. On ističe da nevernici smatraju da su pokorili hrišćanske zemlje ne blagodareći svojoj moći i mudrosti, ili svetosti i smirenosti, nego zahvaljujući gresima, porocima i nadmenosti koji caruju kod hrišćana. Osim toga verujući u Hrista su prenebregavali zakone i pravde, zapostavili su veru koja im je zaveštana, pa je svemugući Bog pomogao sledbenicima islama da sebi potčini delove hrišćanskog sveta. KRAJ
Radivoj Radić: Strah u poznoj Vizantiji
.jpg)
