Izvor: Blic, 26.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubice na platnom spisku CIA
Ubice na platnom spisku CIA
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži rekord >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Tokom četiri godine, Pinočeovi sledbenici ubili su oko tri hiljade ljudi, dok je CIA gledala na drugu stranu ili čak stavljala ubice na svoj platni spisak, kao u slučaju Manuela Kontrerasa Sepulvede, šefa Pinočeove najomraženije jedinice tajne policije. CIA je održavala veze sa Kontrerasom bez obzira što je on bio 'glavna prepreka za politiku razumnih ljudskih prava unutar hunte'. U maju i junu 1975, 'elementi unutar CIA preporučili su uspostavljanje plaćenog odnosa sa Kontrerasom'; ideja je odbačena, ali ne pre nego što je od Agencije primio jednu ratu. Isto tako, u izveštaju je izveden zaključak da 'nema sumnje da su neki kontakti CIA bili aktivno upleteni u izvršenja i zataškivanja ozbiljnih kršenja ljudskih prava'.
Kontreras je bio taj koji je pomogao izvođenje operacije 'Kondor', kojom je trebalo pratiti i ubiti Aljendeove pistalice što je dovelo do ubistava čileanskog ambasadora u SAD i njegovog američkog pomoćnika, 21. septembra 1976. u Vašingtonu, kada im je pod kola stavljena bomba. Iste te godine Kisindžer je lično rekao Pinočeu da SAD gaje simpatije prema njegovom brutalnom režimu, savetujući mu uzgred 'neki napredak u ljudskim pravima kako bi popravio sliku Čilea u američkom Kongresu.'
Tek je otkrivanje dokumenata o Čileu, tokom devedesetih godina, podstaklo CIA da bude manje prijateljski nastrojena prema južnoameričkim ubicama, mučiteljima i diktatorima; Agencija sada tvrdi da ima 'nove standarde ... koji su najverovatnije izmenili broj kontakata koje smo imali sa kršiocima ljudskih prava u Čileu', zaključuje se u njenom izveštaju o Čileu. Gvatemala i Čile tako su postale lekcije koje su preoblikovale američko razmišljanje devedesetih godina; pre toga, tokom 80-ih, pod predsednikom 'izabranim zbog njegovog militantnog antikomunizma', iskustva iz Gvatemale i Čilea bile su poučne demonstracije kako treba obaviti zadatak. Američku politiku zlostavljanja u Nikaragvi su izveli ljudi koji su imali mnogo iskustva u takvim poslovima, pri čemu su bili potpuno svesni patnji i razaranja koje su doneli narodu Nikaragve. U vreme kada su CIA i administracija počeli da obraćaju pažnju na sandinistički režim, obe su bile obdarene znanjem, a ravnodušnost prema ljudskim patnjama pomogla im je da događaje preokrenu u svoju korist.
Pošto su već obezbedili Honduras kao sigurno tle, a disidenti-levičari bili ućutkani od strane bataljona 316, koji je podržavala CIA, i pošto inače siromašna ekonomija zemlje 1981. umalo nije doživela krah, zahvaljujući Reganovoj suspenziji 100 miliona dolara pomoći zbog neosnovanih sumnji da sandinisti dopremaju oružje levičarskim pobunjenicima u Salvadoru (nakon čega je usledila redukcija izvoznih kvota šećera za 90 odsto i potpuni trgovinski embargo iz 1985), Amerikanci su bili slobodni da preduzmu podlu vojnu ofanzivu protiv sandinističke vlade.
Kampanja je imala jednostavan cilj: 'pobrinuti se da kontraši iznure sandiniste i primoraju ih da svoja oskudna sredstva ulažu u rat umesto u socijalne programe'. Sandinisti su se već bili istakli kao privremena vlada posvećena dobrobiti naroda Nikaragve. Obećali su da će stvoriti socijalne službe koje će pomagati osiromašenoj naciji, službe koje su uključivale zdravstvenu pomoć i obrazovanje; planirali su i da ponovo izgrade infrastrukturu zemlje i obećali da će do 1985. održati slobodne izbore. Amerikanci su tako došli na ideju da ne napadnu sandinističku vojsku, već da organizuju udri-i-beži akcije usmerene na bolnice, škole, poljoprivredne fabrike, opremu za izgradnju puteva, telefonske i električne veze i druge stvari od životne važnosti.
Svedoci posledica ove strategije bili su članovi grupe koja je posmatrala rat iz prve ruke. Pripadnici 'Prvog veteranskog tima za mirovne akcije', opisali su u jednom pismu iz marta 1987, adresiranom na američkog ambasadora u Nikaragvi, Harija Bergolda, šta se zaista dešavalo. Napadi na nedužne civile, u kombinaciji sa trgovinskim embargom koji je onemogućavao doktorima da dođu do lekova neophodnih za lečenje ranjenih, doveli su do hiljada mrtvih. Oni su otkrili i da kontraši postavljaju na puteve tenkovske mine iako su znali da tuda ne prolaze tenkovi već veliki broj civilnih vozila. Danas je Nikaragva jedna od zemalja sa najviše mina u svetu, postavljenih u vreme građanskog rata.
Nastaviće se...
