Izvor: Blic, 04.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U zatvoru upoznao ruski narod
U zatvoru upoznao ruski narod
Tamnica je nekim piscima donela književnu slavu, neke slavne pisce bacila u zaborav; neki su u isčekivanju smrtne presude napisali remek-dela, a nekima se potpuno ugasio stvaralački talenat. Iskustva najslavnijih pisaca sa zatvorima i sudskim procesima : Oskara Vajlda, Flobera, Bodlera, Verlena, Remboa, Dostojevskog i našeg Branislava Nušića tema su ovog feljtona, koji ukazuje na neobične sudbine, sukobe, nerazumevanja, osude, prezir...koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su ih pratili, često zbog ratova s okruženjem, češće zbog sukoba s vlašću. Neka od tih iskustva su stravična: Dostojevskog su pomilovali u trenutku kada su ga peli na vešala, a neka komična: Nušić je napisao poznatu komediju 'Protekcija' tek kad je, posluživši se inteligentnom varkom, zaplašio i umilostivio šefa zatvora da mu dozvoli da piše. Da nije bio pisac nikada ne bi šetao zatvorskim dvorištem sa ubicama, lopovima, kockarima...
Kroz pet minuta sam izašao, Petraševski je krenuo za mnom i iznenada me upitao: 'Kakva je ideja vaše buduće pripovetke?' Na taj način je prvi put izazvao moju radoznalost. To je bio moj prvi susret sa Petraševskim a video sam ga ponovo u zimu. Meni je on izgledao kao veoma originalan čovek, primetio sam njegovu načitanost, znanje. Otišao sam prvi put kod njega oko posta 1847. godine...'
Prvobitna smrtna kazna Dostojevskog bila je zamenjena sa četiri godine zatvora u okovima s teškim radom a posle toga sa neodređenim boravkom u Sibiru. Evo kako veliki pisac opisuje te događaje: 'Sećam se da sam stajao na trgu Sejmonov među svojim osuđenim drugovima. Dok sam posmatrao pripreme koje su vršili znao sam da mi nije ostalo više od pet minuta života. Ali, ti minuti su bili kao godine, decenije, činilo se kao da je još toliko vremena ležalo preda mnom. Već su nas bili obukli u odbor za smrt i podelili u grupe od po tri. Bio sam broj osam u trećem redu. Prva trojica su vezana za mesto gde se vrši pogubljenje. Za dva-tri minuta biće postreljana prva dva reda, a onda će na nas doći red. A, Bože, kako sam želeo da živim! Kako mi je život izgledao dragocen, kako bi bilo divno i dobro kada bih ga mogao proživeti do kraja! Ceo protekli život iskrsnuo mi je tada pred oči, i kako sam ga ponekad pogrešno koristio, zloupotrebljavao; i tako sam želeo da sve to ponovo doživim, i da živim dugo, dugo... Odjednom sam čuo da je na dobošima odobovano povlačenje. Šta li to znači? Moji drugovi su bili odvezani i vraćeni s mesta gde se vrši pogubljenja. Pročitane su nove kazne. Bio sam osuđen na četiri godine teškog rada. To je bio najsrećniji dan mog života. Koračao sam gore-dole po svojoj ćeliji i tvrđavi Aleksejevski i pevao, pevao što sam glasnije mogao. Bio sam presrećan što mi je život poklonjen. Posle toga je bilo dozvoljeno mom bratu da dođe i da se oprosti sa mnom. A na Badnje veče poslati smo na dugo putovanje. Još imam pismo koje sam napisao svom dragom bratu onog dana kada je presuda bila izrečena...'
Evo sadržaja tog pisma:
'Nemoguće da nikada više neću uzeti pero u ruke. Ja mislim da ću to biti u stanju kroz četiri godine. Ja ću ti poslati sve što budem napisao, ako uopšte budem nešto napisao. Gospode! Koliko će likova proživljenih i stvorenih propasti i ugasiti se u mojoj glavi ili će se kao otrov razliti po mojoj krvi. Da, ako ne budem imao mogućnosti da pišem, ja ću propasti. Bolje je petnaest godina robije, ali sa perom u ruci!'
A kako je velikom Dostojevskom bilo u zatvoru opisao je u drugom pismu svom bratu iz februara 1854. godine: 'Koliko sam iz tamnice poneo narodnih likova i karaktera! Ja sam se saživeo sa njima i zato ih, čini mi se, dobro poznajem. Koliko skitnica i razbojnika, uopšte, svega tamnog i zlosrećnog. Biće dovoljno za čitave tomove. Kakav neobičan svet! U celini, to vreme za mene nije izgubljeno. Ako nisam upoznao Rusiju, onda sam narod ruski sasvim dobro upoznao, tako dobro da ga malo njih zna kao ja.'
Po izlasku iz zatvora Dostojevski je nastavio da piše i ruskoj i svetskoj literaturi podario velika književna dela. Nušić na robiji. Jedna pesma objavljena u 'Novom beogradskom dnevniku' 1887. godine je njenom autoru Branislavu Nušiću donela dve godine robije. Tačno trideset godina posle čuvenih sudskih procesa Floberu i Bodleru i jedan naš pisac osuđen je zbog svog književnog dela.
Inspiracija za ovu pesmu bila su dva pogreba. Sahrana majke pukovnika Dragutina Franasovića i pokop majora Mihaila Katanića. Dva pogreba, u razmaku od nekoliko dana, ustalasala su beogradsku čaršiju. Na prvom su bili kralj Milan i cela vlada, a na drugom ceo Beograd ali bez kralja i vlade.
Mnogi su šapatom i glasno kritikovali kralja Milana i članove vlade, jer zasluge majora Katanića su bile dobro poznate celoj Srbiji. Ovaj hrabri ratnik je u ratu od 1877-1878. dobio mnogo srpskih odlikovanja i ruski Orden Svetog Stanislav trećeg reda. Njegovoj srčanosti i neustrašivosti divili su se čak i neprijatelji. Posle poraza na Neškovom visu, ranjen i nemoćan, pao je u ruke neprijatelja. Ali i oni su cenili heroja, te je u zarobljeništvu proizveden u čin pešadijskog majora.
Nastaviće se...
