Izvor: Danas, 10.Nov.2014, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tržište i politička vlast
Ovde imamo dva subjekta koja učestvuju u igri „kulture“ i politike na početku XXI veka: politiku i tržište.
Erik Hobsbaum: KRAJ KULTURE (13)
Erik Hobsbaum, jedan od najvažnijih svetskih istoričara modernog doba, u svojoj testamentarnoj knjizi „Kraj kulture“ napisao je istoriju XX veka iz ugla odnosa kulture i politike i kulture i društva. Status kulture Erik Hobsbaum vidi kao ključno obeležje jednog društva i jednog vremena. Zašto je teško stanje visoke >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kulture danas? Kuda idu kultura i umetnost? Zašto održavati festival u XXI veku? Zašto kultura ne sme biti prepuštena samo tržištu? Zašto strahujemo za sutrašnjicu? Danas objavljuje nekoliko delova knjige „Kraj kulture“, čiji je srpski izdavač Arhipelag.
Oni odlučuju kako će dobra i usluge biti finansirani: u suštini, od strane tržišta ili pak novčanom pomoći. Politika se ovde javlja ili kao neko ko dodeljuje ili odbija novčanu pomoć. Ali tu je i treći učesnik koji odlučuje šta može, treba ili ne treba da bude proizvedeno. Nazovimo to „moralnim mehanizmom“, kako u negativnom smislu onog što određuje ili obeshrabruje nedopustivo, tako i u pozitivnom smislu, onog što nameće poželjno. U suštini ovo je pitanje političke prirode (tj. političke vlasti). Jer tržište u načelu odlučuje samo šta donosi ili propušta da donosi novac, a ne šta neko treba ili ne treba da prodaje. Neću skoro ništa reći o političkoj ili moralnoj korektnosti, premda njenu snagu ne ograničavaju autoritativne države, Crkve i druge ustanove namećući krutu i ekskluzivnu ortodoksiju. Srećom, one su danas jednostavnije nego što su to bile u prošlom veku. Krajnosti ortodoksije verovatno su za nama, premda su jedan od najluđih primera, talibani u Avganistanu koji su zabranili i, gde je to bilo moguće, uništili i slike i svetovnu muziku, tek tu skoro okončan. Uprkos tome, izražavanje „politički nepodobnih“ mišljenja o raznim poznatim argumentima ili političkim pitanjima nije bez rizika, i neke teme su i dalje, ili iznova, van javne rasprave u nekim, i to vrlo demokratskim, zemljama.
Ovo su, dakle, tri učesnika u našoj igri: tržište, politička vlast i moralni imperativ. Hajde, kako to političari uvek govore kada tvrde da su njihove reči izvitoperene, „da ih stavimo u tačan kontekst“.
Najbolji način da se to uradi jeste uporediti odnos između politike i kulture - što će reći (u duhu ovog predavanja) umetnosti i humanističkih disciplina - sa onim postojećim između politike i prirodnih nauka. Postoje dve razlike. Prva, u slučaju bazičnog naučnog istraživanja, tržište nije nikada bilo, a to nije ni danas, primenjiva alternativa neprofitnom finansiranju. Ovo ne samo zbog toga što su neka od najvažnijih naučnih istraživanja u XX veku bila toliko skupa da ih nijedan privatni finansijer nikada nije uzimao u obzir, isključujući ih kao moguće izvore profita - nuklearna fizika, na primer - već zbog toga što je osnovni pokretač napretka bilo čisto, a ne primenjeno istraživanje. A rezultati čistog istraživanja, a još i manje njegovi finansijski rezultati, ne mogu biti unapred utvrđeni. Ovo ne znači da čisto istraživanje, preduzeto iz strogo neprofitnih razloga, ne može da se pokaže kao odličan izvor zarade, ali ovo je već sasvim drugo pitanje.
Drugo, prirodne nauke moraju da se odvijaju oslobođene od cenzure ili političke svrsishodnosti, ili se uopšte neće odvijati. Nijedna vlada koja subvencionira nuklearna istraživanja ne može sebi da dopusti vođenje bilo kakvog računa šta Koran, Mahabharata ili marksizam imaju da kažu o prirodi samog pitanja, ili o činjenici da 30 procenata glasača u SAD mogu da misle kako je svet bio stvoren za sedam dana. A zašto to sebi ne mogu da dozvole? Zato što još od ranih godina XX veka bazično istraživanje je bilo od suštinske važnosti onima koji su držali političku vlast, dok se to ne može reći za umetnost i humanističke discipline. Ono je bilo od suštinske važnosti za ratovanje. Da stvar kažemo s brutalnom jednostavnošću: Hitler je na svojoj koži osetio da je malo izgubio time što je oterao muzičare i glumce Jevreje. Međutim, pokazalo se sudbonosnim što je oterao Jevreje matematičare i fizičare.
Ostaje mi da dodam još samo jednu malu primedbu. To što je neophodan ne daje naučniku prirodnjaku nikakvu posebnu moć u politici. Premda vlast ne može sebi da dozvoli da ih ne plaća, te je čak i Sovjetski Savez bio prinuđen da im pruži više slobode u njihovom radu nego bilo kome drugom, naučnici atomisti su, kako u SAD, tako i u SSSR-u, otkrili da vlade ne obraćaju pažnju na njihove želje više nego na želje dirigenata ili slikara.
Nastavlja se
