Izvor: Blic, 05.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
To nisu izbeglice već glumci!
To nisu izbeglice već glumci!
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru Brozove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Maloprodajni objekti bili su uglavnom razbijeni i opljačkani, njihov sadržaj razvlačio se po putu; komadi odeće, bačena hrana i prazne kutije bili su izmešani sa krhotinama stakla. Tog dana, u gradu od 200.000 stanovnika -većinom Albanaca- videli smo 50 civila. U manjim ulicama primetili smo policijska i vojna vozila i ljude u raznim uniformama. Nisu svi izgledali kao da su bili u regularnim jedinicama, neki su bili mladi, nosili su marame oko vrata, naočare za sunce i onoliko smrtonosnog oružja koliko su mogli da potegnu a da se ne preture. Rambo je stigao u grad. Tako je bilo celim putem do centra. I tu su ulice bile prazne, ali se prizor promenio. Oštećenja nisu bila posledica dejstava srpskih snaga, već bombi NATO-a. Višespratna pošta, robna kuća, opština i još dvadesetak zgrada bili su u ruševinama. U nekoliko ulica bili su razbijeni svi prozori na kućama; naokolo je bilo mnogo automobilskih skeleta koji su još tinjali. U daljini smo videli crni dim koji je i dalje kuljao iz rezervoara nafte. Izašli smo, počeli da snimamo i da postavljamo pitanja prištinskim vlastima. 'Gde su ljudi?” 'Kriju se od napada NATO-a.” 'Kako to, svih 200.000?” 'Da.” To maštovito objašnjenje bilo je gotovo jednako besmisleno kao ono koje je dato nekoliko nedelja ranije, kad su Srbi poricali da su se stotine hiljada kosovskih civila slivale u Makedoniju. Ministar informisanja Goran Matić izgovorio je u naše mikrofone: 'To nisu izbeglice već glumci koje je NATO platio da šetaju u krug kako bi izgledalo da ih ima mnogo.” Nije čak ni pocrveneo. Pregledali smo ruševine; mnoge su još gorele. Varnice su letele na sve strane a drvo je pucketalo. Od nas se očekivalo da se ne razdvajamo i da budemo na oku 'starateljima”, ali njih je bilo četvoro, a nas četrdeset. Veljko, Milan i ja kliznuli smo u jednu ulicu sa neoštećenim stambenim zgradama. 'Jeste li vi ludi? Jeste li vi životinje?” Pitanja su pljuštala po mojoj glavi s trećeg sprata. Tri žene su izašle na balkon i sipale uvrede po nama. S mnoštvom beba i sitne dece na rukama, vikale su da su Klinton i Bler ratni zločinci i tražile da im kažemo kako su lideri NATO-a mogli da bace jake eksplozive na stambeni deo grada. Grad je bio bombardovan gotovo svake noći tokom više nedelja i bilo je dužih perioda bez vode i struje. Mnoge rakete promašile su cilj. Nekoliko ih je udarilo u pravoslavno groblje na obodu grada. Izbrojao sam dvanaestak razorenih grobova; kosti njihovih stanovnika ležale su u zemlji. Jedna žena bila je tako ljuta da je jedva govorila, druga je plakala, treća me je grdila na srpskom. To nije bio trenutak da se uključim u raspravu o opravdanosti ili neopravdanosti akcija NATO-a. Snimali smo ih nekoliko minuta; nisu pristale da se popnemo kod njih i porazgovaramo, pa smo krenuli dalje. Uskoro smo se ponovo obreli u glavnoj ulici. Oko dvesta metara ispred nas spazio sam krupnu figuru Džona Simpsona iz BBC-ja. Za tako korpulentnog čoveka išao je prilično brzo. Sto metara iza njega kaskao je Džulijan Menjon iz ITN-a. Istog časa mi je sinulo: 'Hotel ‘Grand’!” Srbi nam još nisu dozvoljavali da koristimo svoje satelitske telefone s obrazloženjem da bismo ih mogli iskoristiti da zatražimo vazdušne napade. Mobilni telefoni nisu radili, a telefonski sistem u Prištini bio je uništen bombardovanjem. To znači da smo morali da čekamo oko osam sati da bismo izvestili o onome što smo videli. Simpsonu i Menjonu istovremeno je sinula ista ideja. Ako iko može da osposobi telefon za upotrebu, to je hotel ‘Grand’. Zamolio sam Veljka i Milana da nastave snimanje i onda kren- uo. Dao sam znatnu prednost svojim kolegama i sunarodnicima, da i ne pominjem moje probleme s leđima; s druge strane, bio sam deset godina mlađi od njih, te se moglo smatrati da je trka fer. Prištinska glavna ulica je vrlo dugačka. Posle otprilike jedan minut upadljivo sam smanjio rastojanje. Menjon je stizao Simpsona, a ja obojicu. Posle još dva minuta, dok smo pretrčavali okuku koja vodi do 'Granda”, bio sam na pedeset metara od cilja. Simpson i Menjon prošli su istovremeno kroz hotelska vrata, a ja sam uleteo desetak sekundi posle njih. Dok sam dahćući ulazio u hotel, oni su već živahno razgovarali na recepciji. Ali dežurni službenik je odmahivao glavom i objašnjavao da ni njihovi telefoni ne rade. Simpson nije hteo da se zadovolji tim odgovorom. nastaviće se
