Izvor: Danas, 05.Avg.2014, 22:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Teren za istraživanje
Odbacivanjem problematike ustrojene oko pojma suvereniteta i njegovih vertikalnih učinaka, napravljen je ključni pomak koji vodi ka razmatranju delatne dimenzije moći i njene ukorenjenosti u jednu složenu celinu.
Mark Abeles: Antropologija globalizacije (12)
Mark Abeles je francuski etnolog i politički antropolog. Mentor u radu na doktorskoj tezi bio mu je Klod Levi-Stros. Od 1979. do 1995. godine radio je kao rukovodilac istraživanja u Laboratoriji socijalne antropologije >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u Parizu, a 1995. godine u tom gradu osnovao je Laboratoriju za antropologiju društvenih ustanova i organizacija (LAIOS) i bio njen direktor do 2010. godine. Danas je Abeles direktor Francusko-argentinskog centra u Buenos Airesu. U Biblioteci XX vek objavljena je Antropologija globalizacije, u prevodu Ane A. Jovanović.
Tu se društvo i kultura nerazlučivo prepliću. Tako je omogućeno bolje razumevanje političke sfere: ona se više ne sagledava kao zasebna izdvojena celina, već kao kristalisanje delatnosti uobličenih na osnovu kulture koja samosvojno kodira ljudska ponašanja. Upravo iz tog ugla treba napraviti analizu političkih pojava u našim društvima: treba se vratiti tematici isprepletenosti koja je usmeravala antropologiju od samih početaka i tokom njenog kasnijeg razvoja. Tada će biti moguće da se o moći razmišlja preko imanentnosti socijalnog, ne bi li se iznutra sagledao i razumeo način na koji jedni ljudi upravljaju drugima.
Fukoovsko pomeranje perspektive, sa fokusom koji više nije bio na političkoj filozofiji i njenim jurističkim temeljima, uključivalo je kritiku pojmova suvereniteta i legitimiteta. To je u analizu uvelo mikrofiziku vlasti; posebna pažnja posvećena je „onim tehnologijama vladanja koje su ujedno infinitezimalne i relativno autonomne“. Zato Fuko ne pokazuje interesovanje za ključne državne institucije, za sve ono što posredno ili neposredno učestvuje u delatnostima političkog aparata, u zastupničkom ustrojstvu i telima koja te mehanizme konkretizuju kao da se plaši da bi ga sve to vratilo na problematiku suvereniteta i legitimiteta.
U antropologiji pristup nije sasvim isti. Naglašavanje isprepletenosti političke sa ostalim ravnima, sagledavanje stvari iz ugla te isprepletenosti, fokusiranje na kulturološku dimenziju političke ravni ništa od toga ne brani da se u razmatranje uzmu i središnji aspekti vlasti. Država viđena odozdo znači da se fokus pomerio sa očiglednih praksi na ispitivanje mnoštva mehanizama i tehnologija, na razne vidove simbolizacije i ritualizacije; zahvaljujući tome, postaje jasno da društva označena kao „savremene demokratije“ takođe izlučuju svoje upotrebe i kao normalne prihvataju načine odlučivanja i hijerarhizacije čija neobičnost, kada se iznese na videlo, baca svetlo i na uslove za njihovu delotvornost. U tim okolnostima, suverenitet se može smatrati „terenom“ za istraživanje od prvorazrednog značaja a da se pri tom ponovo ne zabasa u institucionalističko usmerenje; umesto toga, on se može pretvoriti u predmet antropološkog istraživanja, kao što može biti i predmet etnografskih studija ili dati materijal za komparativni postupak.
U još jednoj tački razilaze se naš i Fukoov pristup. Reč je o odnosu prema predstavničkom sistemu kao predmetu analize usredsređene na moć. Za antropologa, valjan predmet izučavanja predstavlja pitanje izbora i aktivnosti skupštinskih odbornika na lokalnoj i državnoj ravni, kao delatnika vezanih za određenu teritoriju i za institucionalni rad u lokalnim ili državnim skupštinama. Fuko je, doduše, ispoljio kritički stav ali ne i pravo interesovanje za predstavnički sistem koji ga, iz filozofske perspektive posmatrano, vraća na aporije pravne problematike legitimiteta i na pitanja utemeljenosti i prirode vlasti, koje baš treba izbeći da bi se „uhvatila“ stvarnost političke sfere.
Već sam naglasio koliko je značajan doprinos koji je Fuko dao svojim razmatranjem moći kao odnosa i kao dejstva na moguća dejstva; ipak, po mome mišljenju, ovo ne znači da treba odbaciti svako preispitivanje predstavničkog sistema i legitimiteta vlasti. U tom slučaju, preti opasnost da se problematika zatvori u razmišljanje o moći samo kao o dinamičkom odnosu između apstraktnih sposobnosti dejstva, kod kojih se više ne opaža ukorenjenost u ono što Fuko naziva „društvenim neksusom“. Sa stanovišta koje nas zanima, umnožavanje odbornika na nižim i višim instancama na datoj teritoriji predstavlja konkretizaciju celog jednog ustrojstva moći, cele jedne kulturološke a ne samo „tehnološke“ umreženosti društvene stvarnosti. Kao što sam pokušao da pokažem na drugom mestu, u svojoj studiji o jednom francuskom departmanu, dejstvo političkog ustrojstva u državnim okvirima, kao i činjenica da ga stanovništvo prihvata kao „normalan“ mehanizam, neodvojivi su od izborne rutine, od politike tla i od svih pretpostavki koje ta politika sobom nosi a koje se tiču zajedničke teritorije, autohtonog i stranog, tradicije i promene, itd. Moć i predstavnički sistem su za antropologa dve strane iste stvarnosti i on ne može da odstrani pitanje legitimiteta vlasti u ime kritike pravnog i metafizičkog aspekta problema.
Nastavlja se
