Izvor: Danas, 14.Jan.2015, 00:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve je izgubljeno
Nije ni podne kada vest o ubistvu Franca Ferdinanda i vojvotkinje Hoenberg Francu Jozefu saopštava njegov prvi ađutant, grof Par, onaj isti koji je šesnaest godina ranije imao težak zadatak da mu saopšti caričinu smrt.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (10)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
Ako je verovati baronu fon Margutiju, drugom njegovom ađutantu, njegova prva reakcija rečito govori o njegovom sistemu mišljenja kao i vrednosti: „To je užasno!“ promrmljao je on sebi u bradu. „Ne može se Svevišnji izazivati. Viša sila je uspostavila red koji ja nisam umeo da održim.“
Ove reči, reklo bi se, potvrđuju da se četrnaest godina posle, Franc Jozef i dalje nije u dubini duše pomirio sa kompromisom na koji je nesumnjivo pristao, ali u kome je i dalje video mrlju na časti njegove kuće. Čuvar višeg poretka koji je primio na čuvanje od svojih predaka, ali čiji su koreni iznad njega, on priznaje da je kriv što je pustio da se taj poredak poremeti. Nije trebalo očekivati, u svakom slučaju, da Franc Jozef bude potresen ovim tragičnim događajem, kao što je to bio samoubistvom Rudolfa, zatim ubistvom Elizabete. Na sam dan drame, Marija-Valerija ga zatiče pod utiskom vesti, ali pogađa da on ne pati. Kada ga ponovo vidi sutradan, njegovo lice i reči nose pečat ozbiljnosti, ali emocije od prethodnog dana su nestale, što ne ne znači uopšte da on već ne odmerava ozbiljne posledice koje bi ubistvo prestolonaslednika austrijske kuće moglo da izazove.
Reakcije javnog mnjenja očigledno ne pokreću iste pobude. Za one koji su svoje nade uložili u to da će Franc Ferdinand biti tvorac obnove Monarhije, njegova smrt odzvanja istovremeno kao grmljavina i kao posmrtno zvono. Pri svom povratku iz Sarajeva, Bardolf poverava Fridrihu Funderu: „Funder, dragi Funder, sve je izgubljeno.“ Sa svoje strane, Broš je sav obeznanjen od vesti: „Ja sam, barem što se tiče duha, podjednako mrtav kao i moj nekadašnji šef čiji me je nestanak uzdrmao do najveće dubine moga bića. Napola lud, nisam u stanju ni za najmanju povezanu misao, još manje da vidim nekog i da sa njim govorim.“ On čak dodaje: „Potpuno sam izgubio veru u božanski poredak.“
Što se Konrada tiče, on reaguje odmah, 28. juna, u pismu Đini fon Rajninghaus. Čovek fiks ideje, on vidi u atentatu potvrdu ispravnosti njegovih intuicija. Istorija bi krenula drugim putem da je odluka doneta 1909, kako je on preporučivao, da se Srbija uništi kada bi takva operacija bila bez rizika: „Energična akcija 1909. dala bi sasvim drugačiji pravac celom razvoju situacije - tako se plaćaju neodlučnost i nemar.“ I, projektujući se u budućnost, on predviđa posle prestolonaslednikovog ubistva mračne dane za Monarhiju. Dugo ćutljiv, Broš je došao do istog zaključka. On 1. jula poverava generalu fon Aufenbergu: „Ja konačno znam da je nadvojvoda napravio tragičnu grešku što je 1908-1909. sprečio rat protiv Srbije.“
Najveći broj ljudi, čini se, zauzvrat dočekuje vest relativno ravnodušno, barem dok se ne pojave međunarodne posledice ubistva. Bez sumnje, Funder, sav obuzet bolom, misli da može u gomili da zabeleži emociju u skladu sa njegovom: „U velikoj masi stanovnika mešali su se paralizujući strah i istinski bol“, prenosi on u svojim Memoarima. Zapisano neposredno posle događaja, svedočanstvo Jozefa Redliha, čini se, bolje odražava dominantan tonalitet: „U gradu ne vlada nikakva atmosfera ožalošćenosti. U Prateru i ovde kod nas u Grincigu, svirala se muzika ova dva dana.“ Štefan Cvajg, tada u Badenu, pravi istu opasku. Na objavu prestolonaslednikove smrti Orfeon prekida koncert, ali „ljudi su se neprestano okupljali oko te objave i svako je drugom saopštavao ovu zaprepašćujuću vest. Ali, istinu govoreći, nije se na licima mogla pročitati nikakva naročita emocija niti bol. To je zato što prestolonaslednik nije bio voljen. (...) Dva sata kasnije, nije se mogao videti nikakav znak prave ožalošćenosti. Ljudi su ćaskali i smejali se, do kasno u noć, a muzika je u kafeima ponovo svirala.“
Nastavlja se
