Izvor: Blic, 09.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako ima tajni vrt
Svako ima tajni vrt
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Ima i jednog muškog prijatelja koji voli da je zasipa svojim problemima, a nekad i izađu zajedno, čak i u noćne klubove. Njen suprug, međutim, odbija da bude ljubomoran. Njemu pruža zadovoljstvo njegov teniski klub i njegovi prijatelji. 'Zašto se ne bismo provodili svako za sebe?' pita on. 'A zašto ne zajedno?', odgovara ona. 'Kad se on provodi sâm, i ja dobijem želju da budem tamo. Ja volim da se provodim za svoj račun, ali imamo različitu ideju o tome šta to tačno znači.' Uspela je da ga ubedi da odu na maskenbal na kojem je nije bilo moguće prepoznati, a njega je obukla u klovna, pri čemu je i on uživao. 'To nam je bio jedan od najboljih izlazaka.' I po cenu svoje nezavisnosti želi da s njim bude blizak prijatelj, ali izgleda da ih je vreme razdvojilo, kao što su se lekari razdvojili od sestara. Možda bi bilo drukčije kada bi ljudi mogli češće da budu neprepoznatljivi, kad bi mogli jedni druge da iznenađuju.
A možda samo jedan čovek ne može da nam obezbedi dovoljno razgovora. Ponekad pomisli da bi idealno bilo imati dva muškarca na smenu. 'Ne kažem da se nikada neće desiti. Ali ne verujem da bih mogla to da radim. Nisam pustolov i nisam sklona rizicima.' Kaže mu: 'Ne poznaješ me. Ne shvataš dokle mogu da idem.' No to je samo da bi ga zaplašila: 'Tačno je da me ozlojeđuje, ali ne bih mogla da živim sa običnim, stereotipnim mužem, a nije ni sa mnom lako živeti. Možda je, na kraju krajeva, on najbolji suprug za mene.'
Čuo sam mnoge pritužbe na muževe u Konjaku. Što se više penjemo po društvenoj lestvici, to rastu i zahtevi od muževa, a ogorčenje je najjače kod četrdesetpetogodišnjih muškaraca, koji se očajnički upinju da potvrde svoje seksualno junaštvo. U tom dobu 'veoma je važno pustiti ih da misle da su glavni'. Međutim, nisu sve supruge zadovoljne ovom drevnom strategijom: kad su obrazovane i kad imaju nešto slobodnog vremena, a vole da koriste mozak, dosadno im je da govore o poslu. Nekada davno pažnju im je odvraćao dobrotvorni rad. Danas ima oko dvanaest grupa žena koje se sastaju da bi raspravljale o književnosti i idejama, religiji i Evropi. Religiozna okupljanja uključuju i muškarce, ali književni susreti su samo za žene. U tim prilikama one čitaju po jednu knjigu svakog meseca i o njoj razgovaraju za obedom. Otvorile su i privatnu biblioteku koja nabavlja najnovije publikacije i iznajmljuje ih za pet franaka, ili tri franka za starije knjige. Ona je postala stalno sastajalište za književne rasprave, u kojima su do sada učestvovale žene svih staleža.
Potom su se ove žene okupile radi jedne krajnje smele intelektualne pustolovine: organizovale su evropski književni festival na koji su pozvale pisce, kritičare i umetnike svetskog glasa. U publici je bilo prisutno nekoliko hiljada stotina duša. Posledica je, u izvesnoj meri, i to što ovaj mali grad ima četiri knjižare. Mislim da bi i neka nova vrsta univerziteta mogla jednom da nikne iz ovog semena. Oksford je, u krajnjoj liniji, bio grad sa samo devetsto pedeset kuća kad je osnovan tamošnji univerzitet. Izašao je u susret potrebi za učenim sveštenicima, advokatima i nastavnicima, ali danas ta stručna obuka inteligentne ljude ne zadovoljava u potpunosti pa se otvara prostor za novu vrstu univerziteta, koji ne bi bio geto za mlade, nego mesto gde bi svi naraštaji mogli da razmenjuju iskustva, kulturu i nadu.
'Dok traju naša ženska okupljanja, mog muža šaljemo na sprat. On ponekad prisluškuje, pa mi docnije postavlja pitanja', kaže jedna žena. 'Mog muža zanima samo nauka i mašinstvo', žali se druga. 'Kada je otkrio da ću čitav dan biti na festivalu', kaže treća, 'bio je ljut.' 'Svako ima tajni vrt', kaže četvrta. 'Svako se od nas javlja u jednom liku. Ako bih otkrila sebe onakvom kakva jesam, niko mi nebi verovao. Zato zadržavam svoje misli za sebe. Ne želim da odajem svoj ključ.' 'Muškarci nam', zaključuje jedna, 'zarađuju za život. A mi za njih razmišljamo.'
Konverzacija između muškaraca i žena jedva da je i počela.nastaviće se
Nastaviće se...
