Izvor: Danas, 11.Avg.2015, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Suštinski otklon prema gradu i građanstvu
Dobrica Ćosić je 1992. godine, usred rata, postao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, preostalog dela druge Jugoslavije, ostajući čvrsto usidren u matrici unitarne i centralizovane države.
"Ovako ne ide. To su dve samostalne države u kojima odlučuju partijske vođe"... "U Saveznoj Republici Jugoslaviji, u njenoj državnoj konstituciji - utemeljen je titoizam. To sadašnje balansiranje u ravnopravnosti u svemu neravnopravnih republika, teško je održivo i nije trajno"... >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << "Ja sam predsednik fiktivne države... Ja sam fiktivni predsednik"
Ako je to i ironija istorije, ona u Srbiji modernog doba nije bez presedana. Pre pisca Dobrice Ćosića, istu je ironiju, kao predsednik jugoslovenske vlade u izbeglištvu za vreme Drugog svetskog rata, iskusio pravni teoretičar i istoričar Slobodan Jovanović. Naučnik je, međutim, bio svesniji te ironije. Pisac, samo povremeno u procepu između "straha" da "ne pogreši" i "borilačke strasti", imao je, od početka, svest o svojoj ulozi i o svom uticaju. O sebi kao paradigmi "srpske sudbine".
Dete srbijanskog sela, i onog koje ga je odvelo u komunizam i Revoluciju, i onog koje je imaginirao, "popravljao", na hiljadama stranica svojih knjiga - Dobrica Ćosić je uvek, bez obzira na retoriku o modernom, imao suštinski otklon prema gradu i građanstvu:
"U Ženevi sam se osećao otuđeno od sveta; kao na drugoj planeti. Grad Ženeva - apstraktna slika. Ni jezero nije delovalo stvarno; na zemaljski život podsećalo je samo nekoliko divljih, a 'urbanizovanih' pataka, koje su plovile sa svojim nagonskim smislom"
Ali i tehničkom napretku i mobilnosti, socijalnoj i političkoj pluralnosti, svemu što je izvan "moravskog čovečanstva" - na Zemlji i u Kosmosu: "Ima mnogo razloga u meni što nisam zadovoljan čovekovim doticanjem Meseca".
Celokupno pisano delo Dobrice Ćosića govori o tom raskolu. Ali, u tom obimnom delu postoje mesta sinteze, koja daju šifru za njegovo čitanje. To su ona mesta u dnevničkim beleškama Dobrice Ćosića s početka devedesetih godina XX veka, na kojima on govori o kraju patrijarhalne civilizacije kao kraju srpskog naroda; posttitoizmu kao novom raskoraku između ideala i stvarnosti; eventualnoj grešci brojnih neprijatelja srpskog naroda kao njegovoj poslednjoj šansi. To su mesta bilansa: na njima je Dobrica Ćosić zatvorio krug koji je decenijama opisivao. Zato su ta mesta u ovom radu i citirana opširno.
"Selo u kome sam rođen i odrastao ne postoji. LJude ne poznajem. Stare kuće su porušene. Stoku su zamenili automobili i traktori. I groblje se promenilo. Stare nadgrobne spomenike, koje su od belovodskog peščara gradili brajkovački i konjuški kamenoresci, zamenili su geometrijski oblici od crnog granita. Ti spomenici svojim izgledom potpuno poriču spomenički duh i njegovu materijalnu kulturu. Nešto tuđe, crno, agresivno. Kraj patrijarhalne civilizacije. Prelom u tradiciji je drastičan (podv. L.P.). Narod se odrekao svoje autohtone estetike, svoje arhitekture, svog materijala; prihvatio je nešto novo, tuđe, ružno. Veliki tehnički napredak nije doneo selu red i čistoću; sve je prljavo, zgomilano, u neredu. Stari poredak je srušen, a novi nije uspostavljen. Stariji seljaci su u neurednoj seljačkoj odeći, mladi su u džinsu ili obučeni po poslednjoj modi. Promena je ogromna ali nije civilizacijski osmišljena.
Ničemu se nisam obradovao u Velikoj Drenovi. Ni groblje, ni selo, ni ljudi, nisu oni koji su tvorili moj zavičaj (podv. L.P.). Zaplakao sam na grobovima roditelja, dede i brata. Od tuge, ali još više od osećanja besmisla življenja. Zašto je srpski narod obuzelo toliko propadanje? Ili je moja sadašnjost sa svojom optikom toliko naružila i obesmislila svet da ga više ne vidim onakvog kakav on jeste?
Nikome se ne ratuje za Srbe u Hrvatskoj. Beznađe je ljudima razorilo svest i dušu. A narod oseća, vidi, sluti svoje propadanje. Osećaj propadanja - bitna je njegova misao o sebi. Propadanje je neka neminovnost, kao umiranje od neizlečive bolesti. Neophodne su promene i preporod koji bi ozdravili narod.
... Okončava se i moje doba u svemu što mi je činilo život. Šta još mogu i treba da napišem? Ono što nastaje nije ono što smo želeli mi kritičari, poricatelji i rušioci titoizma. Promene koje nastaju nesaglasne su s našim idejama i zamislima. Opet smo obmanuli sebe.
... Surovo sam kažnjen za optimizam i oholost u mladosti; ali i za 'kritiku svega postojećeg' u zrelosti.
... Nemačka je u miru dobila Drugi svetski rat, sada ruši sve tekovine svojih ratnih poraza (priznanje Slovenije i Hrvatske - L.P.). Srbiju mora da kazni zbog njene pobede i nacionalne ambicije. Ne postoji sila koja bi Nemačku u tom sprečila. Ne postoji Sovjetski Savez.
Narod obuzelo očajanje, kao aprila 1941. godine. Srbija nezaustavljivo propada (podv. L.P.). Izgubićemo i Kosovo i Metohiju. Otići će nam severna Bačka. Gubimo sve oslobodilačke ratove koje smo vodili u XX veku.
Nastavlja se
