Izvor: Danas, 04.Jan.2015, 23:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpsko pitanje u Bosni i Hercegovini
Aktivan već pre 1908. godine, srpski nacionalni pokret je stimulisan krizom aneksije, dok većina muslimana i Hrvata staje uz Beč.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (4)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
Srbi su se prvo zalagali za program verske i školske autonomije, i ovaj zahtev je zadovoljen 1905. godine. Ali, kao posledica aneksione krize, sve su brojniji oni koji teže pripajanju Bosne i Hercegovine Srbiji. Perjanica pokreta, organizacija Mlada Bosna, oformljena oko ovog zahteva, regrutuje među srpskom mladeži, naročito gimnazijalce i studente potkovane Macinijevim spisima kao i ruskim anarhistima Bakunjinom i Kropotkinom ili ruskim socijalistima, kao što je Hercen. U logici ove uzavrelosti duhova, veze sa Beogradom su pojačane. Već više godina unazad, udruženja čije je sedište u Beogradu, naročito Slovenski jug i Narodna odbrana preduzele su propagandu kod srpskog stanovništva Bosne i Hercegovine.
Identitet i sudbina provincije su predmet intenzivne intelektualne borbe u kojoj se naučnici i erudite svesrdno angažuju. Veliki srpski geograf Jovan Cvijić objavljuje 1909. godine, pod nazivom Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje, brošuru prevedenu na više jezika, koja diže veliku prašinu. Pošto je definisao Bosnu i Hercegovinu kao „jezgro“ Srbije, on objašnjava:
„Kao neosporni minimum principa nacionalnosti treba da vredi da jezgro i, dakle, srce jednog naroda ne može biti prepušteno stranoj državi: to je upravo ono što je Bosna i Hercegovina za srpski narod. Ove dve provincije nisu za Srbiju i srpski narod samo ono što je Alzas i Lorena za Francuze, Trento i Trst za Italijane, austrijski Alpi za Nemačku, već ono što je oblast Moskve za Ruse, najčistiji delovi Nemačke i Francuske za Nemce i za Francuze, a to znači delovi koji najbolje ovaploćuju nemačku i francusku rasu.“
Ovom pledoajeu odgovaraju, sa hrvatske strane, radikalno suprotne teze. Starčevićeva Stranka prava slavi u muslimanskoj eliti Bosne „čisto hrvatsko plemstvo“. Što se tiče Franca Milobara, on opravdava aneksiju koja „nije proizvod prava jačeg, već je bila sprovedena na osnovu neospornog pravnog i istorijskog temelja“. U samoj Bosni i Hercegovini, većina Hrvata ne zamišlja drugu opciju osim zajedničke budućnosti sa Hrvatima iz Austrije i Mađarske.
Čineći još jedan korak, neki mladi Srbi, spremni za vrhovnu žrtvu za pobedu svojih ideja, ne oklevaju da prednost daju upotrebi sile. Odnosi se uspostavljaju sa tajnim društvom Ujedinjenje ili Smrt, poznatijim kao Crna ruka, osnovanim 1911. u redovima Generalštaba srpske vojske. Njegov šef, pukovnik Dragutin Dimitrijević, zvani Apis, bio je jedan od podstrekača zavere koja je dovela juna 1903. do ubistva kralja Aleksandra i do gašenja dinastije Obrenović. Od 1913. on upravlja obaveštajnom službom Generalštaba. Crna ruka je sebi zacrtala kao cilj da za metu uzima ličnosti koje se u različitim svojstvima suprotstavljaju programu ujedinjenja Južnih Slovena pod okriljem Srbije. Ona od septembra 1911. objavljuje časopis čiji naziv, Pijemont, već sam za sebe predstavlja program. U službi ovog cilja, ona razvija autoritarnu ideologiju u suprotnosti sa načelima srpske parlamentarne demokratije, u velikoj meri inspirisane francuskim modelom. Ona je do tada bila prvenstveno angažovana u razmiricama sa Pašićevom vladom, koju optužuje za mlakost prema Austrougarskoj.
Crna ruka još nije izvela neku veliku akciju izvan zemlje. Drugi su se u to upuštali, ali bez uspeha. Prvi atentat čija je meta trebalo da bude Franc Jozef, prilikom posete Sarajevu 1910. godine, bio je otkazan. Nasuprot tome, mladi Bogdan Žerajić sprovodi atentat u delo ispalivši 2. juna 1910. pet metaka na guvernera Bosne, generala Varešanina, od kojih ga međutim nijedan ne pogađa. Usled ovog neuspeha, on sebi namenjuje šesti metak i svojim žrtvovanjem odmah postaje mučenik za srpsku stvar. Pokušaji ubistva, počinjeni protiv hrvatskog bana, nemaju ništa više uspeha. Luka Jukić, Hrvat iz Bosne, promašuje 1912. Slavka Cuvaja; zatim Stjepan Dojcić nema ništa više sreće sa Cuvajevim naslednikom, Mađarom Ivanom Skerlecom. Što se tiče plana da se ubije general Oskar Poćorek, novi Landeschef i komandant 15. korpusa vojske u Bosni i Hercegovini, on čak nije ni počeo da se sprovodi.
Nastavlja se
.jpg)
