Izvor: Blic, 09.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpski knez s fesom na glavi?
Srpski knez s fesom na glavi?
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Miloševa osveta. Postavši srpski knez pre nego što je imao vremena da shvati šta mu se događa, kako su to tvrdili pakosni savremenici, bezbojni Aleksandar I bio je daleko od umešnosti i autoriteta starog lisca kakav je bio Miloš. Turci su to vrlo brzo shvatili i sultan mu je dodelio samo doživotnu vladavinu. Aleksandar, nedovoljno odvažan, zadovoljio se time i pokazao čak izvesnu zahvalnost sultanu. Da li je ova zahvalnost išla, kao što su tvrdili njegovi protivnici, do stavljanja fesa na glavu? Teško je rešiti ovo sporno istorijsko pitanje. Izvesno je međutim da je želja da ne pokvari sultanovo raspoloženje navela Aleksandra da proglasi neutralnost u vreme rata na Krimu, i da su tu neutralnost Rusi i srpski patrioti shvatili kao izdaju.
Da bismo upotpunili ovu negativnu sliku, ukažimo da su Aleksandra, suviše potčinjenog Turcima prema mišljenju njegovih sunarodnika, takođe optuživali da se ne trepnuvši podvrgavao volji Austrije, koja ga je, uostalom prezirala. Anegdota austrijskog konzula u Beogradu prema kojoj je dunuo dim svoje cigare knezu u lice, možda samo budalasta priča, imala je, razglašena u narodu, veće rušilačko dejstvo od izgubljene bitke. Ono što se ne može poreći jeste da je Aleksandar za vreme revolucije 1848. godine poslao srpske trupe austrijskom caru kako bi savladao mađarsku pobunu, i da je ova podrška Habsburgovcima mogla samo da potvrdi tezu o njegovoj vezanosti za njihovu politiku.
Dok je Aleksandar delovao u Beogradu na rušenju svoga ugleda, Miloš je u izgnanstvu u Parizu preispitivao svoj gnev. Iako potpuno nepismen, stari odgajivač svinja je bio besprekorno obavešten o onome što se događalo u Srbiji, u Rusiji i u Konstantinopolju. Zapravo, on je primoravao svoje ađutante da mu čitaju sve evropske novine, i kada bi neki članak privukao njegovu pažnju, on ga je iz opreznosti davao nekoj drugoj osobi da mu ga ponovo pročita.
Miloš je brzo shvatio da je motiv zbog kojeg su ga Rusija i tursko carstvo isključili sa položaja, tj. njegov despotizam, bio samo izgovor. Informacije koje je dobijao iz cele Evrope i knjige koje je davao da mu se čitaju osvetljavale su mu dovoljno 'liberalizam' Nikolaja I ili nekog Abdula Medžida.
Klatno istorije vratilo se tako sasvim prirodno ka Obrenovićima, i Aleksandar I, pozvan da abdicira od strane Komiteta narodnog spasa, koji je u Beogradu preuzeo vlast 1858. godine, odmah je pobegao i bedno se sklonio u turski garnizon glavnog grada pre nego što će krenuti u izgnanstvo.
Po povratku u Beograd u januar 1859, Miloš, koji ništa nije naučio, i ništa nije zaboravio, ponovo je postao prirodni despot što je uvek i bio, ali despot spreman da zadovolji ponos naroda revoltiranog Aleksandrovom prekomernom potčinjenošću Porti. Miloš je stavio do znanja Turcima da preuzima svoja prava naslednog suverena, ne mogavši se ni na koji način zadovoljiti nekom doživotnom krunom. Druga Miloševa vladavina bila je labuđi pev. Iznuren, knez se ugasio nekoliko meseci posle svog povratka na presto, ostavljajući vlast svome sinu Mihajlu, onome koji je zakratko vladao između 1839. i 1842. Sultan je prihvatio kao svršen čin ovo preuzimanje vlasti, i od tada nasledni princip Obrenovića nije više dovođen u pitanje.
Mihajlo Veliki. Novi knez, poučen sa osamnaest godina izgnanstva i obrazovan u zapadnjačkom duhu, bio je suveren velikih kvaliteta. Učen, pod uticajem dela Vuka Karadžića, obnovitelja srpskog jezika, Mihajlo je pokazao sve ambicije: prisjediniti u jednu državu sve krajeve naseljene Srbima, tj. Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, i uvesti Srbiju u savremeno doba opsežnim reformama. Na to se nadovezivala želja da se kneževina definitivno oslobodi otomanske vlasti.
Mihajlo je sve svoje napore usmerio na vojsku, neophodno sredstvo za ostvarenje njegovih nacionalističkih planova. Naviknuti više na gerilsku nego na klasičnu borbu, srpski vojnici koje su obučavali francuski instruktori ubrzo su postali disciplinovana vojska, uvežbana na evropski način, uredno opremljena modernom opremom koja je dolazila direktno od Krezoa, iz fabrika u Sent Etjenu ili Atelrou. Mihajlove ambicije uzbunile su Turke, koji su snažno reagovali. Godine 1862, posle antiturskih demonstracija izazvanih stradanjem jednog srpskog dečaka u toku okršaja između hrišćana i muslimana, turski garnizon je bombardovao Beograd. Ovaj ozbiljan incident pravi casus belli, uznemirio je velike sile koje su, na inicijativu Francuske, okupile svoje predstavnike u Konstantinopolju radi pregovora o povlačenju preostalih turskih garnizona sa srpske teritorije.
Nastaviće se...
