Izvor: Blic, 06.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srpska lepotica za gradonačelnika Rima
Srpska lepotica za gradonačelnika Rima
Svi žestoki momci su radili za Državnu bezbednost, jer se u to vreme, poslednjih decenija prošlog veka 'nije moglo drugačije”, tvrdi za 'Blic' Jovan Otašević, najbolji prijatelj pokojnog Đorđa Božovića Giške. Branislav Mati Beli, 1991. ubijeni Giškin prijatelj iz detinjstva je, na primer, imao 11 pasoša.
- Na izborima 1991. godine Beli je glasao 11 puta. Ali sada se samo ti žestoki momci proglašavaju kriminalcima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dok su oni koji su im to naređivali ostali čisti. Sada se ti nekadašnji moćnici bave gajenjem pčela i pijani po beogradskim kafanama pričaju koga su sve ubijali, koga su za to angažovali i šta su i kome sve nameštali – priča Otašević.
Zavađali su međusobno kriminalce i tako stvarali obračune, koje su potom zataškavali. Primer toga, prema rečima Otaševića, jeste i prvo takvo ubistvo u Beogradu, likvidacija Andrije Lakonića u kafiću 'Nana'. Kada je ubistvo izvršeno, iz Državne bezbednosti je stiglo naređenje da se 'obriše krv, a kriminalci pošalju u inostranstvo', tvrdi Otašević.
Prema rečima Milene Božović, Giškine majke, njen sin je u sukob sa Državnom bezbednošću došao kada je odbio da po njihovom nalogu u Americi ubije četničkog emigranta, popa Đujića. Otašević navodi da je Giška tada otišao za Ameriku i 'za popom krenuo sa pištoljem i sekirom, ali nije mogao da ga ubije”. Posle neobavljenog posla, otišao je u Italiju, gde je zbog ubistva osuđen na 6,5 godina zatvora.
- To ubistvo namestili su mu naši udbaši u dogovoru sa italijanskim vlastima, kojima je naša policija u to vreme isporučivala pripadnike njihovih 'Crvenih brigada”. Na sve načine smo pokušavali da Gišku izvučemo iz zatvora. Tako samo jednu beogradsku lepoticu poslali u naručje gradonačelnika Rima. Gradonačelnik se zaljubio u nju, a ona je smislila priču da ima porodičnih problema, da joj je brat u zatvoru i da bi joj puno značilo da on bude izvučen sa robije. Gradonačelnik Rima je naseo na priču i pozvao upravnika zatvora u Trevizu, koji mu je tada rekao: 'Ako zove za Božovića, nemamo o čemu da pričamo. Taj slučaj je na višem nivou'. Naša lepotica nije uspela da izvuče Gišku, ali je uspela da dobije ceo sudski predmet, koji je bio državna tajna. Iz spisa je bilo jasno da su naši udbaši bili lažni svedoci na montiranom procesu - objašnjava Otašević.
Državna bezbednost je, prema Otaševićevim rečima, beogradske žestoke momke slala da odrade 'posao' po inostranstvu pod parolom patriotizma ali, tvrdi Giškin prijatelj, 'po njihovom nalogu nisu ubijani samo neprijatelji ustavnog poretka”.
- Nisu ubijali samo ustaše već i Srbe koji su bili pretnja komunizmu. Kriminalce su koristili i za likvidacije svojih protivnika u poslu. U to vreme mnogi DB-ovci su se bavili privatnim poluilegalnim biznisom i sve sporne dugove rešavali su tako što su slali likvidatore, koji čak nisu ni znali koga ubijaju. Glavna fora 'službe” bila je da 'meta' predstavlja pretnju jer, na primer, namerava da sipa otrov u vodovod ili kidnapuje decu iz obdaništa - navodi Otašević.
Srpski kriminalci su po naređenju 'službe”, kaže Otašević, izvršili i nekoliko likvidacija urednika emigrantske štampe. Za likvidaciju direktora zagrebačke INE Stjepana Đurekovića, koji je pobegao iz zemlje sa vojnim planovima, u emigrantskoj štampi su, navodi Giškin prijatelj, vezivana imena Giške i poznatog srpskog slikara, koji je nedavno preminuo. U toj likvidaciji navodno su učestvovale još dve osobe.
- Nisu sve likvidacije izvršene profesionalno. Jednom se desilo da su na posao poslali momka koji je išao u specijalnu školu. On promaši sprat, pa ubije pogrešnog čoveka. Desilo se i da je jedan naopako postavio levak na eksplozivu, pa eksplodirao stan preko puta. Najsmešnije je bilo kada su bili poslati da ubiju jednog novinara, a on te noći umro prirodnom smrću. Momci se sutradan jave 'službi”, kažu da su nesrećnog novinara otrovali pečurkama i naplate 100.000 maraka - priča Otašević.
Posle ubistva Belog, Giška je otišao na front kod Gospića.
- Nije hteo da ga ubiju u beogradskoj sačekuši. Poginuo je 15. septembra na prvoj liniji fronta, ali je ubijen s leđa i njegovo ubistvo nikada nije rasvetljeno. Doneli su ga u krvavom ćebetu i to naplatili 2.000 maraka - priča Giškina majka Milena.
Nezvanična verzija bila je da je ubica došao iz Beograda.
Priču o Giški i njegovoj sudbinskoj vezi sa Državnom bezbednošću Otašević rezimira rečima: 'Sve se menja, samo Služba ostaje'. Tamara Marković – Subota Tamara Marković – Subota Mafija u Americi istovremeno i mit i realnost
Edgar Huver, 'večiti' šef američkog Federalnog istražnog biroa (FBI) na čijem se čelu nalazio čak 48 godina i iz čijeg vremena datira saradnja američkih vlasti sa Lakijem Lučanom, nikada nije odustao od svoje tvrdnje da u Americi nema Mafije. Mnogi drugi u Americi tvrde da Mafija ne postoji kao organizovana, tajna hijerarhijski uređena grupa. Oni koji negiraju postojanje takve organizacije sa italijanskom dominacijom na nacionalnom američkom nivou pitaju kako može da postoji jedna tako svemoćna organizacija koja kontroliše zločin u čitavoj zemlji, a da decenijama nije mogla biti otkrivena.
Neki istraživači ukupnog organizovanog kriminala u Sjedinjenim Američkim Državama kažu da je Mafija definitivno dobra priča (gud stori), ali da 'na nesreću onih koji vole dobru priču nijedno od brojnih svedočenja pred senatskim ili drugim komitetima ne prikazuje nijedan pravi dokaz da Mafija postoji kao funkcionalna organizacija'. Američki kriminolog Alan Blok koji je detaljno analizirao svedočenje bivšeg niskorangiranog mafijaša Džoe Valačija tvrdi da je u njemu bilo puno fabrikovanih podataka, te da uopšte nema dokaza za najzanimljiviji deo Valačijevog svedočenja, da se dogodio Dan čišćenja Mafije. Valači je, naime, ispričao da se na jednom nacionalnom skupu vođa mafijaških bandi za tri dana međusobno poubijalo čak njih 40.
Jedan kriminolog koji je proučavao podatke o kratkoj i burnoj karijeri legendarnog mafijaša Al Kaponea, pokazao je da Kapone, kralj čikaškog podzemlja, nikada nije postao šef nacionalnog kriminalnog sindikata, što mu se pripisuje.
Drugi istraživači smatraju da nema nikakve dileme da je početkom tridesetih godina prošlog veka u Americi stvoren nacionalni kriminalni sindikat na čijem se čelu, kao »bos bosova« doduše nalazio Italijan Laki Lučano, ali da su drugi »bosovi« sem Frenka Kostela bili neitalijanskog porekla: Mejer Lanski, Džoe Adonis i Luis Lepke Bakhalter.
Edgar Huver zaista nema istomišljenika. Međutim, među američkim stručnjacima-kriminolozima mnogi smatraju da, iako postoji, Mafija je daleko od svemoćne organizacije kako je često predstavljena u medijima, na filmu i u literaturi, ali i među njihovim kolegama kriminolozima i posebno u nekim političkim krugovima. Jednostavna je i važna činjenica da Mafija nije bila, niti jeste jedina organizacija koja čini organizovani kriminal Amerike.
