Izvor: Blic, 11.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srljala sam tražeći, i još tražim
Srljala sam tražeći, i još tražim
Autobiografija Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' ima sve odlike zbog kojih je ovaj žanr godinama najčitaniji u svetu. To je intimna ispovest naše estradne zvezde o dečijem odrastanju uz nesreću roditelja, o zrenju, mladosti i lepoti, o blistavoj karijeri folk pevačice i zvezdanom sjaju koji nije lišen bolova, potresa i otrežnjenja. Strast i energija, smelost i nemirni duh, nesreća koliko i sreća, obeležavaju put jedno g >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << uspeha, na kome su rodni Nikšić, Kraljevo, Beč, Beograd i Bukulja, glavne stanice. A između tih stanica, iskustva s jugoslovenskim kafanama po Evropi, Americi, Australiji. Tu su i brojna poznantsva, prolazne ljubavi, neprebolna razočarenja, brakovi, razvodi, deca, velika ljubav s Peterom vlasnikom Simensa i 'anonimna' ljubav koja još traje najveća i najpostojanija u Vesninom životu.
Otmenost, jezik i stil učiniće da autobiografiju Vesne Zmijanac čitaju i oni kojima život estradnih zvezda nije 'nivo' i 'ukus'.
Donosimo nekoliko epizoda iz ove autobiogrfske ispovesti, koju je objavila izdavačka kuća 'Evro' iz Beograda ('Evro', Beogradska 6/III; tel. 011/ 444 1212, 444 13 83).
Možda je, kada danas razmišljam o tome, takav njegov stav bio posledica želje da me zaštiti i sačuva od onog što život na estradi i oko nje nosi - ali je, u mom slučaju - to takođe bila pogrešna procena. Mene, onakvu kakva sam onda bila (da se poslužim japanskom poslovicom koja kaže: 'U osamnaestoj godini je i đavo lep.'), mladu i lepu, dakle - đavola jednog (i u duši i u glavi) ništa nije moglo da obuzda ili spreči na putu koji sam ja odabrala, kao što ništa (osim onoga na šta sam ja pristajala i usvajala ga kao meni važno) nije moglo ni da me sačuva - tako da je sav njegov napor (ako ga je uopšte i bilo; možda se radi i o karakternoj crti, ne znam ni sama) bio uzaludan. Jer, iako sam ja bila uz njega 'mažena i pažena', što se pevanja i posla uopšte tiče željna znanja i prakse - u svemu ostalom sam ja bila ja - divlja i nepredvidljiva: pila kad su svi pili, kockala se kada su svi kockali i bila spremna na sve moguće jade i nepočinstva, verujući naivno da to tako mora i da to život jeste.
Bila sam jedno veliko, nemirno dete, željno pre svega roditeljske ljubavi, ali i povređeno njenim odsustvom i, samim tim, bez jasne predstave o ljubavi samoj. Bez nekog uočljivog, unapred osmišljenog cilja i usmerenja, srljala sam - tražeći svuda i u svakom ono što mi je nedostajalo, a što, evo, još uvek nisam našla, mada i dalje uporno tražim.
Pevao je Šaban (a peva i danas, Bogu hvala) dobro, odlično. Radio je (a radi i danas) uvek po malo, i za velike pare. Retko kada je uspevao da izvuče više od dvadeset pesama na veče, i to u dva bloka. Ja, još u ono vreme, najmanje duplo. U krajnjem efektu, njemu pet-šest puta više nego meni. Toliko o besplatnom školovanju, na kome sam, uprkos svemu, zaista zahvalna. Hvala mu i na tome što me je ubeđivao i na kraju ubedio da bi trebalo da se vratim u zemlju i snimim ploču. Poslušala sam ga, bar što se povratka tiče. Hvala mu i za sve njegove negalantnosti, ali i na svim savetima koje mi je dao, na svoj brizi koju je pokazivao, bez obzira čime je ona bila motivisana. Jer, kao što je tačno da 'nas jača sve ono što nas ne ubije', isto tako i ono što je prošlo zaslužuje da ga se setimo, jer je neizbežno moralo da na nas ima (kakvog-takvog) uticaja.
Vraćam se, dakle, kući, sa željom da postanem to što sam postala. Ne znam šta me sve čeka, ali spremna sam. Na sve. Nema straha, nema nemogućeg, nema prepreka. Bar to ja (sedeći u vagon-restoranu i gledajući pejzaž) mislim. KRAJ
