Izvor: Blic, 11.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija osuđena, kao osuđenici na smrt
Srbija osuđena, kao osuđenici na smrt
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gore i Jugoslavije. Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Želeći da se razvede od svoje supruge Natalije Keško, veoma dostojanstvene i cenjene Rumunke, rođake čuvene porodice kneževa Gika (Ghika), Milan se suočio sa nepopustljivošću srpske crkve koja je odbila da dozvoli razvod. Postupivši tada kao engleski kralj Henri VIII, Milan I se sam razveo, završavajući tako uništavanje svoga ugleda.
Ipak, svestan svega, izbegao je građanski rat u svojoj zemlji abdicirajući 1889. u korist svoga sina Aleksandra. Srbija je istina skupo platila njegovu abdikaciju rentom od 2.000.000 franaka u zlatu koju je prihvatila da plati svrgnutom kralju. Milan je ubrzo krenuo put Pariza, gde je nastavio sa lakim životom kome je bio toliko sklon.
Kraj Obrenovića. Kralju u dvanaestoj godini, Aleksandru I Obrenoviću, koga ne treba poistovetiti sa knezom Aleksandrom I Karađorđevićem (1842. do 1859.) , pomagao je, kao i njegovom ocu u prvim godinama njegove vladavine Nenamesnički savet kojim je predsedavao nezaobilazni Ristić.
Međutim, odvažno ne sačekavši potreban broj godina, Aleksandar I je idući stopama svoga roditelja, primenio 1893. u svojoj šesnaestoj godini, zakon o državnom udaru koji mu je omogućio da, prilikom banketa u kraljevom dvoru, uhapsi namesnike i ministre, da se proglasi punoletnim i da suspenzuje ustav.
Sve je ovo u stvari pripremio bivši kralj Milan koji je, pošto je tajno došao iz izgnanstva, uticao na svoga sina klipana. Da bi zahvalio bivšem suverenu na dragocenim savetima, Aleksandar je svoga oca proizveo u šefa paralelne policije, koja je koristeći saradnju u vojsci i administraciji, potpomogla uspostavljanje jednog despotskog režima. Zaogrćući ove tužne okolnosti svojim kraljevskim plaštom, Aleksandar I se, u svojevrsnom nadmetanju u provokacijama, razišao sa nacionalističkim partijama i vladao uz pomoć ljudi naklonjenih Austrougarskoj, kao što je to bio Ristić.
Najzad, kao vrhunac svega, Aleksandar se izvrgao ruglu oženivši se Dragom Mašin, dvorskom damom svoje majke, kraljice Natalije, koja je živela u izgnanstvu u Bijaricu. Draga Mašin, koja prethodi jednoj drugoj balkanskoj ličnosti istoga tipa iz tridesetih godina, dvoličnoj Magdi Lopesku, ljubavnici rumunskog kralja Karola II, bila se razvela od jednog srpskog oficira, i uživala je više nego sumnjiv glas. Aleksandrova ženidba Dragom samo je mržnji dodala prezir, i kraljevski par je od tada bio potpuno odvojen od zemlje.
Kao plod vojne zavere, kralj i kraljica su 10. juna 1903. ubijeni u svojim odajama u Starom dvoru u Beogradu, a njihova tela užasno unakažena mecima bačena su kroz prozor. Jedan od vođa zavere nije bio niko drugi do bivši Dragin muž, koji joj se tako na svoj način osvetio i u isto vreme oslobodio Srbiju kraljevskog para koji je svojim javnim i privatnim ponašanjem kaljao zemlju.
Dvostruko ubistvo u Beogradu, uprkos veoma lošem Aleksandrovom ugledu, zaprepastilo je civilizovanu Evropu. Zvanično obaveštenje, sročeno na sledeći način: 'Kralj, u nastupu gneva ili ludila, ubije svoja dva ađutanta, pa kraljicu, a potom izvršio samoubistvo', nikoga nije prevarilo i uskoro je po stranoj štampi bilo dozvoljeno da i sama konstatuje tragove drame.
Pošto se događaj zbio i uzbuđenje prestalo, posmatrači su zaključili da je neminovno bilo ako ne krvoproliće, a ono bar nasilno uklanjanje razvratnog kralja sklonog alkoholu, koji je u Srbiji uspostavio režim terora. Francuski novinar Gistav Baben je tada napisao: 'Nekada su nas učili da uvažavamo herojska ubistva i manje opravdana od ovoga. Ovo je u suštini patriotsko ubistvo. Da ne govorimo o zločinima koji su se pripremali na dvoru. Srbija je bila u agoniji, Srbija je bila osuđena, kao i osuđenici na smrt čiji su spiskovi nađeni u kraljevim hartijama, da nije došlo do ovoga'.
Kada je vest o ubistvu u Beogradu stigla u Bijaric, kraljica majka Natalija otišla je u kaluđerice Trećeg reda da bi se, do svoje smrti 1934. molila za dušu svoga sina.
Konačna pobeda Karađorđevića. Nema izveštaja ni o kakvom dokazu da su Karađorđevići bili upleteni u zaveru koja je dovela do smrti poslednjeg Obrenovića. Ali su opet, kao što je to bio slučaj u trenutku Krađorđevog ubistva 1817, pojavile sumnje. U stvari, Aleksandrov nestanak je definitivno ostavljao otvoreno polje Karađorđevićima, koji su se, u ličnosti Petra I koga je Skupština jednoglasno naimenovala pet dana nakon beogradske tragedije, vratili na srpski presto posle odsustvovanja od četrdeset četiri godine.
Nastaviće se...
