Izvor: Danas, 28.Dec.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija ostaje glavni neprijatelj Monarhije
Uprkos nadama uloženim u Černinovu misiju, ona se ipak okončava neuspehom.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (2)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je mogao da spase Austriju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
Na uzglavlju bolesnog saveza on je morao da usvoji dvostruki stav, opreza i strpljenja, što su dve vrline koje za njega nisu bile uobičajene. Umesto toga, njegove nespretnosti i njegova impulsivnost proizvodile su suprotan rezultat od onog željenog. Nespretnost prva, kada u intervjuu, datom mađarskom dnevnom listu Az Est, sebi dozvoljava da kritički ukaže na rđav položaj Rumuna u Transilvaniji. Koliko god ova tvrdnja bila zasnovana, inicijativa je ipak nesrećna. Ona sprečava Tisine napore da dođe do sporazuma sa rumunskom nacionalnom partijom, pošto mu komešanja u Budimpešti izazvana ovom aferom smanjuju već uzan manevarski prostor. Nova nespretnost i gubitak, kada Černin traži da mu se dozvoli da pripreti kralju Karolu objavljivanjem tajnog sporazuma iz oktobra 1883. Radije nego da grubo postupi, Berhtold se odlučuje da, u zamenu za objavljivanje sporazuma Karolu ponudi garanciju Beča u Bukureštanskom sporazumu. Ovaj mamac angažmana Dvojne monarhije protiv Bugarske nije dovoljan. Kralj Rumunije se ne ograničava na to da izbegne ovu ponudu. Primivši nekoliko nedelja kasnije cara Nikolaja II u Konstanci, on mu najavljuje svoju odlučnost da ne uzima oružje na strani Austrougarske. Nema ničeg neobičnog, iako je ova kraljeva izjava usledila posle, što po svoj prilici pitanje Rumunije figurira na značajnom mestu u razgovorima Vilhelma II i Franca Ferdinanda tokom njihovog susreta u Konopištu.
Nasuprot tome, Srbija je praktično odsutna. Ovo ćutanje ne treba da zavara. Srbija ostaje glavni neprijatelj Monarhije. Opasnost od nje ne samo da nije nestala posle Bukureštanskog sporazuma, već se još i povećala. Mnogo se govori o ujedinjenju Srbije i Crne Gore, kojim bi Beograd zaobišao protivljenje Beča izlasku Srbije na Jadran. Senka Rusije lebdi sve više i nad Srbijom. Nikolaj Hartvig, ruski ambasador, obezbedio je sebi uticaj s kojim nijedan predstavnik neke druge sile ne može da se meri. Njegova intervencija je upravo spasla Nikolu Pašića, predsednika srpske vlade, u sukobu sa delom vojske. Ova epizoda uopšte nije naivna. To što duguje svoje političko preživljavanje ambasadoru Rusije neminovno će tokom julske krize ograničiti manevarski prostor predsednika vlade. Putovanje tog istog Pašića u Sankt Peterburg, početkom 1914, već je doprinelo jačanju veza između dve države, dok, nasuprot tome, Berhtoldovi napori da podstakne otopljavanje odnosa sa Beogradom nisu dali nikakve rezultate. Njegova ponuda trgovačkog sporazuma, koji je zamišljen kao kompenzacija za odbijanje da Srbija dobije primorje, nije uzeta u razmatranje. Srpski zvaničnici su u njoj namirisali, ne bez razloga, manevar koji ima za cilj da priveže Kraljevinu za Dvojnu monarhiju.
Ukratko, u junu 1914. godine, Franc fon Mačeko vidi ruku Rusije na delu, kako u Beogradu tako i u Bukureštu. Sve više vidljivom neprijateljstvu Srbije treba dodati sve određeniju opasnost od prebega Rumunije u drugi tabor. Pošto već dvostruka intervencija Beča i Berlina ne uspeva Rumuniju da uvuče u savez, ovu vezu je potrebno zameniti novim sistemom saveza oko Bugarske i Turske. Pojačavanje ruskog prisustva na Balkanu i posledična bojazan od pretnje na Crnomorskim moreuzima morali bi da privuku Istanbul u ovu kombinaciju. Rusija je 1913. još jednom umela da pokaže uzdržanost pred opasnošću od opšteg sukoba. Od tada, raskidajući sa opreznom politikom, ona se upustila u novi aktivizam ispunjen opasnostima. Više, dakle, nije trenutak da se zatvori u defanzivnu strategiju koja osuđuje na trpljenje događaja. Pred ovim pritiscima Mačeko poziva Monarhiju da uz podršku Nemačke preduzme inicijativu agilne diplomatije. Stvar je hitna, jer u svakom trenutku mir zavisi od obične varnice. Nastavlja se
.jpg)
