Izvor: Danas, 30.Dec.2014, 00:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija morala da prizna aneksiju
Uz zahtev za primorjem, Bosna i Hercegovina ostaje glavna jabuka razdora između Beča i Beograda.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (3)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
Srbija nije mogla da iznosi svoj interes za susednu provinciju dokle god je u politici sledila Dvojnu monarhiju. Okolnosti se menjaju od 1903. godine. Novi režim se ne plaši da pokaže svoje ambicije i podrži pristalice srpske stvari u Bosni i Hercegovini. Odlučivši da austrougarsko prisustvo tamo učine trajnim, Franc Jozef i Erental su upravo želeli da pojačaju liniju odbrane Monarhije protiv ekspanzionističkih namera Srbije. Po okončanju krize, ona je naravno morala da prizna aneksiju i da se obaveže da će održavati dobrosusedske odnose sa Austrougarskom. Ali brzo se pokazalo da Srbija, ponižena, nije smatrala da je obavezuje reč koja je po njenoj proceni data silom. Balkanski ratovi su još više ogorčili srpsko stanovništvo prema Austrougarskoj u kojoj ono vidi glavnu prepreku za ostvarenje velikosrpskog programa.
Poslednji posed koji je ušao u sastav habzburške države, Bosna i Hercegovina, posedujući osobene crte, ima karakteristike koje je ne čine stranim telom u okviru Monarhije. U njoj se nailazi na nacionalnu i versku raznovrsnost, zajedničku mnogim Kronlendeima.
Stanovništvo se u njoj deli na tri grupe, definisane na osnovu verskih kriterijuma, za razliku od austrijskih zemalja i Ugarske u kojima su osnovi za popis nacionalni. Pravoslavci, odnosno Srbi, kojih 1910. godine ima 825.000, odnosno 43,49 odsto, predstavljaju najznačajniju grupu. Katolika, a to znači Hrvata, ima samo 22.9 odsto. Konačno, 612.000 muslimana predstavljaju 32,35 odsto stanovništva. Raznovrsnost njihovog porekla objašnjava zašto kriterijumi, obično korišćeni u popisima, ne mogu biti primenjeni na Bosnu i Hercegovinu. Među muslimanima, manjinu predstavljaju potomci Turaka koji su nastanjeni u provinciji posle osvajanja. Ovom grupom vladaju begovi, veleposednici koji još početkom veka poseduju najveći deo zemlje. Većinu predstavljaju potomci Slovena preobraćenih u islam posle osvajanja. Vera, međutim, ne rešava uvek pitanje nacionalnih opredeljenja. Ako mnogi i daju prednost verskoj solidarnosti, neki se i dalje poistovećuju sa svojim srpskim poreklom.
Ove grupe su nejednako raspoređene po Bosni i Hercegovini, čak iako nijedan region nije istinski homogen. Od tri zajednice, srpska je najmanje urbanizovana. Samo 20 odsto Srba 1910. godine stanuje u gradovima, prema 54 odsto muslimana i 26 odsto Hrvata. Pored toga, Srbi predstavljaju većinu Kmeten, to jest seljaka i dalje potčinjenih feudalnom sistemu kojim vladaju begovi. Zakon iz 1911. im izvesno daje mogućnost da otplate zakupninu koju duguju veleposednicima, ali, uoči rata, proces je tek u povoju. Manje od 10 odsto Kmeten iskoristilo je ovo pravo, uprkos finansijskoj podršci koju mogu dobiti od austrougarske uprave za otkup zakupnina.
Odlučeno na Berlinskom kongresu, austrougarsko zaposedanje Bosne i Hercegovine u početku je naišlo na snažan otpor. Pre nego što je preuzela kontrolu nad provincijom, morala je 1882. da savlada ustanak u kome su u prvom redu učestvovali muslimani koji imaju razloga da strepe da će biti veliki gubitnici odlaska otomanske sile. Austrougarski zvaničnici su ipak odlučili da ne remete sistem koji su zatekli i da se, dakle, oslone na muslimanske elite koje su predstavljale kostur tog sistema. Ove elite, koje su do tada bile okrenute Istanbulu, gledaju sada ka Beču ili Zagrebu.
Kada je ustanak ugušen, Monarhija nastoji da u Bosni i Hercegovini uvede modernu administraciju, istovremeno rigoroznu i efikasnu. Poduhvat se vezuje za ime Benjamina fon Kalaja. Diplomata, zatim visoki činovnik, dobar poznavalac Srbije u kojoj je bio u diplomatskoj službi i čiji jezik govori, on je zadužen za Bosnu i Hercegovinu od 1882. do 1903. godine, što je funkcija koju pridodaje dužnosti Ministra javnih finansija. Zalog kontinuiteta u delovanju, ovo trajanje omogućava da se austrougarsko prisustvo tu konsoliduje i da se, a da se to ne kaže, pripremi aneksija. Kalaj opet predviđa budućnost pažnjom koju posvećuje opasnosti od Srbije. Kao izraz ove brige, publikacijama koje su objavljene u Beogradu postepeno se zabranjuje ulazak u provinciju. Štaviše, u ime koncepta bosanske nacije kojim on hoće da stvori bedem protiv srpskih ambicija, Kalaj pospešuje pojavljivanje hrvatsko-muslimanske koalicije. Ovaj savez će staviti u položaj manjine srpske predstavnike u saboru, ustanovljenom statutom iz 1910. godine. Nastavlja se
