Izvor: Blic, 02.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je imala šansu
Srbija je imala šansu
Vesna Pešić kakvu malo ko poznaje! To je prva impresija nakon čitanja upravo objavljene intimne ispovesti bivše predsednice Građanskog saveza Srbije i jednog od tri lidera koalicije ZAJEDNO, pod nazivom 'Možeš ti to Vesna, možeš!' Lirski nežno, ženski lucidno i intelektualno otmeno, s retkim moralnim ukusom, Vesna Pešić otvoreno govori o: godinama detinjstva, vezanosti za majku, konfliktu s ocem, druženju sa sestrama, godinam učenja i lutanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o prolaznim i neprolaznim ljubavima. Tu su i snovi o bunama u Africi, lament nad propalom revolucijom u Srbiji. Posebnu zanimljivost čine poglavlja o radu u koaliciji ZAJEDNO, vrlinama i manama Đinđića, Draškovića, Koštunice, o mukama s Avramovićem, kao i epizode o telefonskom prepadu u kabinet generala Perišića i sporu sa Klintonom na ceremoniji prijema američke nagrade za demokratiju... Autobiografsku ispovest Vesne Pešić je inicirala, vodila i vešto oblikovala Nadežda Ćetković, prof. filozofije i urednica Feminističkih sveski, a objavila 'Medijska Knjižara Krug', gde se može i kupiti. Adresa: 'Medijska Knjižara Krug', Tržni centar, Makedonska 5/II, Beograd, tel: o11/ 33 43 225
Mnogi i do dana današnjeg ne razumeju kako je mogao da nastane veličanstveni građanski protest i da on traje puna tri meseca dok izborni rezultati nisu bili vraćeni. Najlepši i najslavniji dani Srbije. Njihov 'uslov mogućnosti', što bi rekli filozofi, nije shvaćen zato što se neki događaji zabeleže zvanično, ali često promakne njihovo unutrašnje značenje. Mislim na Dejtonski sporazum. Ako nije bilo lepo ni za oko ni za dušu da se gleda predsednik Milošević kako nabraja šta je sve dobila Republika Srpska Dejtonskim ugovorom, ipak se sada, iz daljine, vidi da su od tada počela da se probijaju pozitivna osećanja. Mir je bio sklopljen. Verovalo se da su ratovi završeni. Bez tih pozitivnih osećanja koje stvara mirnodopsko vreme, ne bi bila moguća ona fantastična energija koja je proslavila građane Srbije i koaliciju Zajedno. Srbija je imala šansu. Ta promena klime zapaža se već nekoliko meseci posle potpisivanja mira. I mene su ta pozitivna osećanja obuzela. U miru nestaje tenzija koja isisava energiju. Živeći u Srbiji, dobro sam upoznala nevidljivu silu rata koja ispumpava život i unosi nervozu. Ta nervoza se vremenom pretvara u jedno patološko nestrpljenje, kao da ne može da se preživi dan, da se sastavi jutro sa mrakom, nestrpljenje zato što se stalno čeka i iščekuje. Desiće se nešto! Onda se poželi da se desi bilo šta, samo da se desi. Višak nervoze je proizvod dugotrajnog nasilja u kome živimo. Režim počiva na višku te nervoze i pokušava da je stalno proizvodi, pa makar svi izludeli. Nasilje stvara posebnu vrstu straha koji se naziva bazičnim, egzistencijalnim strahom. On se bitno razlikuje od običnog i zdravog straha. U tom strahu ljudi se pitaju: 'Šta će biti sa nama?' Taj egzistencijalni strah, ta blokada su nestali i naša su se osećanja oslobodila početkom 1996. godine. Otuda radost protesta.
Te od straha oslobođene godine, u februaru mesecu, održan je važan sastanak u Skupštini Srbiji, u prostorijama poslaničkog kluba Demokratske stranke. Ne znam više kako je on organizovan čijom inicijativom. Pretpostavljam da je zvao Đinđić pošto smo se našli u prostorijama Demokratske stranke. Našli smo se nas četvoro: Đinđić, Drašković, Koštunica i ja. Tema razgovora je bila da li da obeležimo pet godina od 9.marta. Nije bilo ni tenzije, niti velike rasprave. Ja sam odmah bila za obeležavanje godišnjice, Vuk i Zoran, takođe. Koštunica, kao i obično, kaže da on mora da pita svoje u stranci, ali se vidi da nema volje da učestvuje. Bez plana, spontano, iz pozitivnih osećanja, nastalo je jezgro iz koga će se stvoriti građanska koalicija Zajedno. Ostali smo nas troje i nastavili opušten i prijateljski razgovor. Neko reče: 'Dugo u Beogradu nije bilo mitinga, hajde da napravimo generalnu probu u Kragujevcu, da vidimo kako će ljudi da reaguju.' Odmah smo počeli da okrećemo telefone i zakazali smo miting za prvu nedelju u Kragujevcu, tačno sedam dana pre Beograda.
Miting u Kragujevcu bio je iznenađujuće uspešan. Atmosfera i blaga i napeta.. Izašlo je mnogo sveta. Generalna proba se pokazala više nego uspešnom, a mi se ohrabrili. Naravno, bila sam uzbuđena, jer sam '92. godine prvi put učestvovala na mitingu (bila je to jednogodišnjica 9. marta) i prisetila sam se da sam imala veliku tremu. Bojala sam se da govorim pred masom, naročito kada mi se učini da se ona talasa i da je nepregledna. Uvek me u tim situacijama spasavalo to što sam se pripremala šta ću da kažem, tako da sam mogla da izguram situaciju kad me zaplaši masa ili se nešto desi zbog čega bih gubila koncentraciju. Za Kragujevac sam se po svom običaju pripremala, ali sam ipak napravila jednu grešku. Htela sam da kažem: 'Započelo je oslobođenje Srbije', a rekla sam: 'Započeli smo narodnooslobodilački rat', reči koje su mi ostale iz školskih čitanki. Kontrola nad sobom se pred masom teško održava, masa vuče i diktira emocije. Govor na mitinzima je potpuno drugačiji, zato što ne može da se govori mirno i razložno. Kad ljudi izađu na ulicu nisu došli na seminar.
I tako smo krenuli od Kragujevca. Vrlo dobro smo se osećali, jer je dobro počelo. I onda je došao i 9. mart u Beogradu. Nas troje smo se našli u Mažestiku. Tamo je bilo puno sveta koji se vrteo okolo. Za jednim stolom je sedela sa nekim ženama Danica Drašković, preterano elegantna za takvu priliku. Uvek je preobučena. Nekako se videlo da je to njeno sedenje bilo sa nekakvom namerom. Brzo sam otkrila šta je htela. Nas troje smo seli za poseban sto. Sami. Kelner pita šta će ko da popije. Ova dvojica - jedan naruči čaj, a drugi kafu. Ja naručim lozovaču sa malom kiselom vodom. Bogdan Tirnanić je to posle opisivao kao da sam ja bila jedini muškarac u tom društvu zbog one lozovače. No taj komentar je zaista bio vezan za stil ponašanja a ne za komplimentiranje mom 'muškom ponašanju'. Ne znam o čemu smo pričali. Od tada smo počeli da se osećamo kao trojka. Krenuli smo prema vatima. Bilo je vreme da izađemo na Trg. Danica je, takođe, odmah ustala i sudarila se sa Vukom na vratima. Pomislih šta li će da mu kaže. Rekla mu je: 'Ako mu ne kažeš Sadame, nemoj da se vraćaš kući.' I krene miting.Valjda sam bila prva, ili u sredini kao 'dama', ne sećam se, ali ja sve čekam šta će Vuk da uradi. Da li će reći Sadame? Po običaju Vuk dugo govori i već mislim da će biti izbačen iz kuće. Kad on: 'I ranije ste vi govorili njemu Sadame, a sad je došlo vreme da mu ja kažem da je gori od Sadama.' Tako nešto je rekao. Namestio je priliku da pomene Sadama. Spasao se.
Prošao je taj miting. Mnogi su govorili da nije bilo dovoljno naroda, ali smo mi bili zadovoljni, pa čak i oduševljeni. Nas troje smo, skoro u horu, rekli: 'Hajdemo dalje zajedno', 'Hajde da idemo u Niš.' Otišli smo u Niš. Bilo je fantastično. Niš je postao prestonica. Iza- šlo je trideset hiljada ljudi. Uveliko je već proleće. Onda smo rekli: 'Hajdemo u Novi Sad.' Išli smo skoro svake nedelje tog leta hiljadu devet stotina devedeset i šeste. Bilo je to leto najvećih nada. Sedeli smo posle mitinga opušteni i raspo- loženi i sa ljudima vodili duge razgovore nakon mitinga. Svuda se osećalo da smo na pra- vom putu i da nam je krenulo. nastaviće se
Vesna Pešić: Ljubav i politika
