Izvor: Blic, 21.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šifra '304' znači otpisan
Šifra '304' znači otpisan
Narkomanija je razvučeno, otegnuto samoubistvo. Smrt strašnim, sporim, višegodišnjim hodom dolazi po mučenika. Koliko je takvih mučenika danas u Srbiji ne zna se pouzdano, ali postoji uverenje da od sto sedamdeset hiljada mladih, koji su probali drogu, u našoj republici životari sto dvadeset hiljada dugovečnih samrtnika, koji svakodnevno silaze u pakao. Njih osamdeset pet hiljada mlađi su od dvadeset, a četrdeset dve hiljade od osamnaest godina! >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Za sve njih pakao je realnost. O toj realnosti govore zlosrećni junaci knjige "Đavo u prahu" Mirjane Bulatović, Ike Mitrović, koju je ovih dana objavila Gutenbergova galaksija, Beograd, Pančićeva 14, tel 011/638-366, 639-430. (Knjiga se -drugo dopunjeno izdanje- može poručiti, sa popustom od 20 odsto, kod izdavača - Pančićeva 8, ili kupiti u knjižari Inicijal, Knez Mihajlova 35, Beograd i drugim knjižarama u Beogradu). Šta kažu narkomani u svojim ispovestima?
Nekoliko nastavak Blicovog feljtona pokazuje da nakon kratkotrajnog uživanja počinje tegoban, zao život - duga, mučna selidba među senke. Raščinjen, razdešen čovek tone u potpuni mrak, ostavljajući za sobom ojađene bližnje, da im lakne.
Ovo opšte priznanje poraza snažan je podsticaj mladim čitaocima da zauzdaju znatiželju, da budu radoznali u granicama zdravlja.
Kad je počeo da se drogira - priseća se majka, - bio je u prvom razredu srednje škole. Tamo su za to znali, a znao je i trener plivanja...
- Ali, kao da nisu znali - nadovezuje sin.
- Jedino, moraš priznati, na poslu su te lepo primili... Hvala im - kaže kroz suze. - Ali, gde su drugi - škola, omladina? Ako znaju da im se drug drogira, zašto se to ne može reći ocu, materi? Zašto smo dva meseca, svakog jutra, morali ići lekaru u Beograd, a ovde nismo imali gde? Nije naše društvo siromašno, samo što smo najveći rasipnici na svetu... Učenim sam ljudima išla i, kad spomenem 'narkoman', kao da kažem 'groblje'. Šifra '304' znači OTPISAN. Love ih kao zečeve...
- Jeste teško s njima. Nabavim sinu heptanon, on ga skrije ispod jezika i proguta drugu tabletu, a posle se ufiksa... Tačno je da su lažovi, da odnose dragocenosti iz kuće... Šta mislite kako mi je bilo dok ga juče, krišom, preko novina, gledam kako kuva čaj od maka? Nekad me i udari, a šta ću... Otišla sam ranije u penziju, da niko ne gleda moj jad i bol, da sam više u kući. Kao u ambis da idemo. Nema harmonije, lepih priča. Kad mi je dete nekoliko dana dobro, sve je med i mleko. A kad uzme drogu, nešto me stegne u grlu, mislim, bolje da nije ni mene, ni njega. Opet, ne može to tako, sin mi je... Borim se za njega, da ostane u životu... Jedini koji se bore su roditelji. I policija...
- Spasila me policija da ne umrem - nadovezuje mladić. - Poslali me u zatvor... Ako je godina i po u zatvoru spas... Tamo sam bio bez droge, ali opskrbljen sedativima, i bukvalno sam prespavao kaznu.
- Drogu ne nabavljam sam - kaže. - Ne idem u inostranstvo, nemam para. Zato izlazim na gradsku 'scenu'. Jedino sam zbog toga s tim ljudima. Strogo poslovno. Da imam metadona, ne bih s njima uopšte kontaktirao. Razumete? To je borba za opstanak. Darvin! Mora se imati respekt prema nekom, zato što će ti trebati. Bezbroj puta sam (svi mi) kupio lošu drogu, dao pare nizašta... Isto tako sam i ja druge 'zavrtao'. Droga kvari ličnost. Čovek postaje licemer, pristaje na mnogo šta, samo da dođe do cilja...
- Narkoman nema budućnosti. Živi za dan. Poslednji fiks će da uzme, iako mu u tom momentu ne treba, bez obzira na sutra. Kad ide u obijanje apoteke, ima negde u podsvesti eventualne posledice, ali i one su zanemarljive u odnosu na cilj. Drogiram se punih deset godina, i samo sam zlo imao od toga. Pa, onda se treba zapitati - zašto se drogiram? Zašto, kad ustanem, uzmem fiks pre nego što se umijem? Zašto, kad sam bio đak, nisam mogao da odem u školu ako se ne ufiksam?
- Sad mi je droga terapija, prevashodno za psihičko, a onda i za fizičko rasterećenje. Znam da mi i bez nje može biti dobro, ali kako da rešim tu stvar u glavi?...
- Kad bi on jednom čvrsto rekao 'ne'... - uverena je majka.
- Ne znaš, mama. Ne razumeš.
- Gledam te juče, pripremaš čaj od maka, mrziš sebe što to moraš... je li? Jedanaest godina - osvrće se majka na nas - živim u ovom svetu i ne znam, eto, ne znam kako spasiti rođeno dete. Verujem da nije u pitanju samo bolest, već i, rekla bih, drskost... Ali, ako znamo koliko je narkomana u našoj zemlji, i tvrdimo da je to bolest, hajde da ih lečimo...
- Sadašnja devojka mog sina je student. Ne uzima drogu. Čim sam je upoznala, rekla sam ko mi je sin, i da očekuje da će joj ponuditi drogu, i da razmisli hoće li moći da izdrži pored njega... Moj sin je moj, takav kakav je, ali on nema pravo da upropasti tuđe dete...
- Tri meseca je proveo u istražnom zatvoru, a onda je poslat u zatvorsku bolnicu. Zašto? Da se bolje združi s narkomanima? Korisnije bi bilo da je išao u Mitrovicu, na rad. Posle zatvora se zaposlio. Bilo je, u početku, povuci-potegni. Zatim je nastupio preokret. Sad čak vanredno završava srednju ekonomsku školu... nastaviće se
