Izvor: Danas, 16.Jun.2015, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saradnici nušićevskog tipa
Moram priznati da je ova vest na mene delovala šokantno. Dobro sam znao ko je Tanić i od tog momenta sam počeo intezivno da razmišljam otkud on u Hagu i šta ga je nateralo da se pojavi pred Tribunalom. Mic po mic, slika po slika i polako počinjem da, kako se to kaže, odmotavam film. Štošta mi je postalo jasnije.
Međutim, bilo je i dosta toga što u tom momentu nisam mogao da povežem, i što me je potpuno zbunjivalo. Nije mi nepoznato da postoje saradnici koji prebegnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << na drugu stranu, da lažu i daju falš podatke, da naduvavaju stvari. Ali da se pojave pred Tribunalom sa promenjenim identitetom i svedoče u ime Službe, e to je bilo isuviše. Razmišljao sam kakva će biti reakcija, pre svega samog vrha Službe. Nezamislivo je provaliti saradnika u javnosti, za to sledi krivična prijava, pa u aps, razmišljao sam u sebi. A ovaj pričao, kažu, dva dana, pa malo-malo pozivao se na SDB, pa na mene, pa na Jovicu Stanišića i na kraju i na Slobodana Miloševića. Kako li će reagovati političari u Srbiji, koje i inače ne krase odmerene izjave, čak naprotiv. Jedino u šta sam siguran je da će reagovati sa svojih stranačkih barikada.
Dakle, nisam se javno izjasnio o Taniću. Međutim, vrlo brzo su se oglasili pojedinci iz političkih partija. Oni su minimizirali Tanićevu ulogu u strankama demokratske orijentacije, iako je on bio od prvih dana u Građanskom savezu, a kasnije i u Novoj demokratiji. Tu situaciju sa Tanićem uspeli su da iskoriste da se narugaju Službi tvrdeći da je on klasični Aleksa Žunić i da ovaj slučaj na najbolji način govori o karakteru same Službe, kao i to da srpska tajna policija i ne može da stvori bolje saradnike od ovih, nušićevskog tipa.
Tog momenta oni nisu znali da se radi o dobro plaćenom agentu engleske obaveštajne službe i da ga je upravo ona dovela kao svedoka u procesu Miloševiću. Nije javnosti bilo poznato ni to da ga je, kao insajdera za svedočenje, pripremao Džordž Bazbi, engleski obaveštajac koji je devedesetih godina delovao iz britanske ambasade u Beogradu, a kasnije iz njihovog centra u Beču.
Istina, znam i neke ljude koji su se u to vreme vrlo pogrdno izjašnjavali o Taniću, a i sami su bili ili meta ili saradnici gospodina Bazbija. Neki od njih su delovali u opoziciji, ali ih je bilo i u vlasti i bili su značajan izvor podataka gospodinu Bazbiju. U to vreme Bazbi, vrlo kulturan čovek, svašta je pitao, a usput bi ponekima i neku devizu spuštao u džep. Bilo je to vreme sankcija, teško se živelo, pa se poklonima u zube nije gledalo.
Tek nekoliko godina kasnije saznaće se ko je Bazbi, pa će mnogi naknadno shvatiti da su bili u kontaktu sa engleskim obaveštajcem i osetiti nelagodu zbog toga. Jednom prilikom, moj prijatelj Milomir Marić, novinar, reče mi:
"Samo da znaš da je i mene Bazbi startovao. Ali ja sam ga osetio. Vidim da se radi o špijunčini. Jurio me dosta dugo, nudio mi da radimo neke projekte, kao da će engleska vlada da odvoji pare, samo da se ja ugradim negde u medije i da radim. Jedva je sišao sa mene!"
"Šta se to mene tiče", kažem mu iznenađeno," odavno sam u penziji. Vidiš da se bavim pisanjem, za mene je Bazbi prošlost!"
Na to će Marić uz smešak:
"Baš zato što sada pišeš, otkud znam koga ćeš se sve setiti, ko je imao kontakte sa Bazbijem. Ma ti u glavi imaš sve te ljude. Bolje da ti ja na vreme kažem, za svaki slučaj", završava Marić i odskakuta prema Kalenić pijaci.
Do večeri sam razmišljao o novonastaloj situaciji. Razmišljanja su mi povremeno prekidali prijatelji iz Službe i van nje. Uglavnom su mi sugerisali da se ne nerviram, da je Tanić budala i da svako čudo traje tri dana, da više treba da brine Milošević, a ne ja. Znao sam da nije baš tako, da Tanićeva artiljerija ne gađa samo Miloševića, da ona ima više ciljeva.
Posledice njegovog svedočenja po mene neće biti baš bezazlene, što ću ubrzo i osetiti.
Nastavlja se
