Izvor: Blic, 27.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saosećajan i bezosećajan
Saosećajan i bezosećajan
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Tumačeći poraz koji se nazirao kao simbol američkog ideološkog povlačenja, oni su spoljnopolitički establišment krivili za nedovoljnu moralnu budnost, a, kad se rat konačno bezbedno završio, zahtevali su odličan napad (bar retoričan) na komunizam kao takav, i namernu politiku konfrontacije sa Sovjetskim Savezom. Redovi tradicionalnih konzervativaca bili su ojačani novim regrutima sa suprotne strane barikade. Odbijajući zaokret prema radikalizmu koji je učinio protestni pokret, neki ugledni liberali pridružli su se svojim nekadašnjim protivnicima u konzervativnom taboru. Ti samozvani neokonzervativci bili su prevashodno intelektualci koji su u raspravu uneli element ideološke strasti, dobro oproban u njihovim prethodnim sektaškim bitkama na levici. Oni su se u vijetnamskoj raspravi nalazili na suprotnoj strani, te nisu polagali nikakvu veru u Niksonove napore da se časno izvuče. Niti su oni imali ikakvog iskustva sa nepostojanošću domaćeg javnog mnjenja, koje su, zapravo, s mnogo truda nastojali da oslabe. Stoga su se osećali manje sputanima da zahtevaju nove krstaške pohode nego oni od nas koji su, s ratnim ožiljcima Vijetnama i Votergejta, išli za tim da stabilizuju sredinu i obnove poverenje pre nego što se upustimo u nove velike sukobe.Uhvaćena u vrtlog svih ovih sukobljenih struja, nova Fordova administracija našla se na meti kritike sa svih strana. Reakcija na Vijetnam i Votergejt bila je polarizovala zemlju. Liberali su želeli da se Sjedinjene Države povuku iz sveta i okrenu domaćem napretku; konzervativci su počeli bučno da traže ideološki krstaški rat. U očima liberala, međunarodni angažmani Amerike otišli su predaleko; za konzervativce, Sjedinjene Države nisu bile dovoljno agresivne. Rasprava je trajala tokom čitavog perioda Fordove administracije i činila podlogu većine sukoba s Kongresom. Ona se, u raznim oblicima, nastavlja sve do danas.
Niksonove usamljeničke i tužne pretposlednje večeri u Beloj kući sedeli smo u Linkolnovoj gostinskoj sobi i premišljali o njegovom mestu u istoriji. 'Istorija će prema vama”, rekao sam, 'biti milostivija nego vaši savremenici”. Nikson je bio sumjičav: 'Zavisi ko piše tu istoriju”.Teško je pisati o Ričardu Niksonu, koji je inteligenciju, rodoljublje i srčanost spajao sa samorazornim manama kao kakav junak grčke tragedije. Mržnja koju je pobudio kod svojih političkih protivnika bila je izuzetna čak i po rastegljivim merilima američke demokratije. Službovao sam kao njegov glavni savetnik za spoljnu politiku pet i po godina i, kad bismo obojica bivali u gradu, često sam ga viđao nekoliko puta na dan. Pa ipak, do izvesne mere i dalje ostajem zbunjen možda najsloženijom predsedničkom ličnošću dvadesetog veka. Jedno od pitanja koje će potomstvo zacelo postavljati jeste šta je to u vezi s Niksonom izazivalo tako duboke strasti. Zato što je skoro sve što bi se moglo reći o Ričardu Niksonu bilo istovremeno i istinito i nekako pogrešno? Bio je politički oštrouman i veoma inteligentan, a ipak sklon samorazornim postupcima; izuzetno analitičan, a ipak podložan impulisivnom ponašanju; duboko rodoljubiv, a ipak sviknut da svoja postignuća stavlja na kocku jevtinom praksom; u značajnoj meri sposoban da oseća krivicu, težio je postupcima koji pobuđuju upravo to osećanje; izuzetan poznavalac ljudi, izuzev onih čije su radnje mogle uticati na njegove sopstvene interese; uspešan u kolektivnoj profesiji politike, mada introvertan, skoro usamljenički povučen. Niko ko je redovno imao dodira s Niksonom nije nimalo sumnjao da pred sobom ima čoveka sposobnog da svoju volju nametne okolnostima. Ali on nije mogao da iziđe na kraj s otvorenim neslaganjem, i kretao bi izuzetno dugim putem da postigne svoj cilj zaobilazno. Nikson je stremio veličini, i prišao joj je blizu, bar u vođenju spoljne politike. Pa ipak, on je svoje predsednikovanje uništio postupcima, koliko nepotrebnim toliko i bezvrednim. Bio bi potreban pesnik šekspirovskih razmera da pravično opiše izuzetnu, sluđujuću, vizionarsku, i autodestruktivnu ličnost Ričarda Niksona - istovremeno obzirnu i vrdavu, saosećajnu i bezosećajnu; ponekad dirljivo odanu, drugi put kadru da pregazi stare saradnike.
nastaviće se
