Izvor: Blic, 16.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
San o jugoslovenskom jedinstvu
San o jugoslovenskom jedinstvu
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gotjeov istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Krfska deklaracija iz juna 1917. predviđala je stvaranje jedinstvene i demokratske države pod vladavinom Karađorđevića. Sa svoje strane Slovenci, prema onome što je govorio njihov vođa, opat Korošec, izražavali su istu želju za vreme jednog kongresa u Ljubljani .Najzad, u oktobru 1918, dok je austrougarsko carstvo bilo u potpunom raspadanju i dok je car Karlo I, naslednik Franca Jozefa, uzalud pokušavao da spase ono što se spasti moglo obećavajući autonomiju svim narodima Habsburškog carstva u okviru federacije, u Zagrebu se održavao kongres Južnih Slovena koji je objedinjavao hrvatske, slovenačke, dalmatinske, bosanske i hercegovačke delegate. Ovaj kongres je prihvatio rezoluciju o ujedinjenju sa Srbijom i predao je princu Aleksandru, srpskom regentu, koji je 1. decembra 1918. prihvatio da se povinuje želji koju su ispoljili delegati u Zagrebu. Nekoliko nedelja ranije, 13. novembra, skupština kraljevine Crne Gore, razočarana dvoličnim stavom kralja Nikole I za vreme rata, sama je izglasala svrgavanje svoje nacionalne dinastije, Petrovića Njegoša, i odlučila o pripajanju zemlje Srbiji. Činjenica da je srpski princ Aleksandar bio po svojoj majci, Zorki iz Crne Gore, unuk Nikole I, svrgnutog kralja, da je bio rođen na Cetinju, glavnom gradu Crne Gore i da je jedan deo svoga detinjstva proveo pored babe i dede sa majčine strane, sigurno je olakšala odluku crnogorskih poslanika. Tome se može dodati i podsećanje, prikladno prilikama, da je prvi poznati Karađorđev predak, Jovan, crnogorskog porekla.
Tako je kraljevina Srbija, posle kraljevine Crne Gore, i sama nestala da bi se utopila u jednu širu državnu celinu, koja je dobila ime 'Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca', pre nego što je postala 'Kraljevina Jugoslavija' 1929.
Protekao je jedan vek otkako se odgajivač svinja Miloš Obrenović proglasio srpskim knezom 1817. Jedan vek u toku kojeg se san o jugoslovenskom jedinstvu polako razvijao u glavama pre nego što se otelovio u Evropi u ruševinama, nad propašću dva drevna carstva koja su, u Beču kao i u Konstantinopolju, verovala da će večito zadržati, u ime Boga ili u ime Alaha, silu i istinu.
Velike savezničke sile, Francuska, a posebno SAD, nisu ništa nametnule, i samo su sankcionisale ovo 'pravo naroda da raspolažu sami sobom' koje je ustanovila Francuska revolucija krajem XVIII veka, a zatim car napoleon III sredinom XIX veka, kao sveto načelo međunarodne demokratske zajednice.
Krunisani orlovi Crne Gore (1852-1918) (1941). Posle srpskog poraza na Kosovu 1389, a zatim laganog širenja otomanske invazije do konačnog zauzimanja Beograda početkom XVI veka, veliki broj srpskih boraca otpora izbegao je u oblast Crne Gore, na jugu Srbije. Ovu oblast Dinarskih Alpa, sa talasastim reljefom, sa impresivnim vrhovima i neprohodnim klisurama, naselili su Sloveni, kao uostalom i Srbiju, počev od VI veka. Još i danas je teško razlikovati njenu vlastitu istoriju od istorije Srbije, barem kad je reč o srednjovekovnom periodu u kojem su, kako znamo, postojale dve srpske države: Raška, koja gotovo odgovara sadašnjoj Srbiji i Zeta, tj. Crna Gora.
Ali počev od otomanske invazije, stvari su postale jasnije. Zabrinuti za sudbinu svoje braće po poreklu u Srbiji, Crnogorci su zatražili podršku od presvetle Venecijanske republike protiv Turaka, a zaštita venecijanske flote omogućila je malom narodu da spase svoju nezavisnost do samog kraja XV veka.
Imajući to u vidu, a i zbog same fizičke konfiguracije zemlje, otomanska vladavina ovde je bila sasvim teorijska. Sultan se mudro zadovoljio načelnom vlašću nad planinskim zonama koje bi, uostalom, bio sasvim nesposoban da potčini silom - koliko se plašio da bi crnogorski dobrovoljci, kao što su to bili legendarni orlovi, kidisali na hrišćansku monarhiju Balkana, pokušali su još jedanput. Dogodi im se zlo, jer je u Grahovu, 1858, knez Mirko Petrović Njegoš, Danilov brat, razbio 20.000 sultanovih ljudi. Ovaj poraz, koji je imao velikog odjeka, delovao je tako što je dao ideju susednim Hercegovcima koji su, da bi još više ražestili sultana, ustali protiv Visoke porte.
Nastaviće se...
