Izvor: Blic, 17.Mar.2003, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

SAD podržavaju Markosove zločine

SAD podržavaju Markosove zločine

Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD drži >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.

Bin Laden je preuveličavao ... 'nemoć i kukavičluk američkog vojnika'. Amerikanci 'nisu muškarci' - a takvi su i oni (naročito vladajuća porodica Saudijske Arabije) koji prave sa njima savez ili prihvataju njihovu zaštitu. Ovakva aluzija na američko protivljenje da prihvati gubitke i insistiranje Vašingtona da vodi ratove sa 4.500 m visine izaziva široko saosećanje, ne samo među Arapima; jer ona sistematski kombinuje teme arogancije, licemerstva i malodušnosti dok svoju publiku podseća na spremnost samih terorista da umru za svoju stvar. Mislim da ni Vašington ni mnogi građani Amerike nisu shvatili punu meru cene propagande koju su SAD platile za vođenje rata bez rizika'.

Gotovo odmah nakon napada od 11. septembra predsednik Džordž V. Buš počeo je da priča Amerikancima kako će još jednom morati da prihvate mogućnost gubitka i da će rat protiv terorizma biti dug i bolan. U svom govoru o stanju nacije, 29. januara 2002, on je upozorio da su 'desetine hiljada obučenih terorista još uvek na slobodi' i da američke oružane snage hapse osumnjičene i lokalne teroriste na Filipinima, u Bosni i Somaliji. Takođe je spomenuo avet 'osovine zla' - Irak, Iran i Severnu Koreju - tri zemlje rešene da proizvedu oružje za masovno uništenje, da se 'naoružaju i ugroze mir u svetu'. On je obećao da će 'razviti efektnu raketnu odbranu da zaštiti Ameriku i naše saveznike od iznenadnog napada,' oživljavajući time sistem 'Ratova zvezda', omiljeni u vojnoj industriji. Objavio je da će najveći vojni budžet na svetu 'uvećati za sumu koja će premašiti potrošnju u poslednjih 20 godina,' sumu od 48 milijardi dolara. I, kako je uverio Amerikance, 'mi ćemo dobiti ovaj rat'.

Dana 16. februara 2002, u govoru u Tokiju, Buš je potvrdio vojnu obavezu Sjedinjenih država prema Aziji. 'Amerika je, kao i Japan, država Pacifika, koju su trgovina, vrednosti i istorija dovele do toga da bude deo azijske budućnosti,' kazao je. 'Više nego ikada bićemo posvećeni našem budućem prisustvu u ovoj regiji.' U isto vreme, Amerikanci su vodili pregovore sa Filipinima o ponovnom uspostavljanju vojnog prisustva, po prvi put od početka 90-ih, kada je vlada, besna što SAD podržavaju represivan Markosov režim, proterala vojsku iz dve baze. SAD su, zbog toga, ponovo počele da Filipinima šalju pomoć u vojnoj opremi, uprkos dokumentovanim zločinima nad muslimanima i komunistima - uključujući ubistva i smrtne kazne - od strane tamošnje policije i vojske.

U mesecima posle 11. septembra, i po prvi put od Hladnog rata, američka vlada je još jednom sebe postavila na tanku liniju između slobodnog sveta i njegovog uništenja koje je u rukama 'zločinitelja' (prvobitno komunista, kasnije terorista). Bio je potreban veliki trud da se teroristički napadi upotrebe kao opravdanje za još veće vojno prisustvo u stranim zemljama, iako je upravo jedno takvo prisustvo bilo suština Bin Ladenove ogorčenosti na SAD. Štaviše, američki građani bili su spremni da umru, ili makar da gledaju svoje susede kako umiru, u izvršavanju ove nove globalne dužnosti. Ruku na srce, u mesecima posle 11. septembra, kada se strah od antraksa svima zavukao pod kožu, avio-kompanije suočavale su se sa bankrotom, ekonomija je posrtala, a 900.000 ljudi je ostalo bez posla, te reči bile su okrepljujuće za Amerikance. Kao što je Kristofer Paten, komesar Evropske zajednice za spoljne poslove, izjavio 23. februara 2002. za 'Njujork tajms', svima drugima, osim Amerikancima, bilo je teško 'da u potpunosti shvate spoj velike nedužnosti i osećaja za veličanstveno samopouzdanje i neranjivost koji su razoreni na tako užasan način'.

Ali, baš kao što je Hladni rat, rečima Čalmersa Džonsona, 'pomračio veće imperijalističke planove Amerike,' isto to je učinio i 11. septembar. Sjedinjene države su posle napada odredile novi cilj - da ostanu jedina svetska supersila - koji će biti prikriven jednom plemenitijom zaokupljenošću (ratom protiv terorizma). Sjedinjenim državama nije bilo teško da, u danima neposredno posle 11. septembra, ubede druge nacije da im budu saveznici ili da barem stoje po strani, dok one učvršćuju svoje vojno prisustvo širom sveta. Štaviše, zahvaljujući 11. septembru, američka javnost, koju su još uvek pekle vijetnamske rane koje su ubile 58.000 njenih građana, odjednom je ponovo bila voljna da proguta američke gubitke izvan zemlje.

nastaviće se

politika