Izvor: Blic, 20.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
SAD lažima ubijaju demokrate Nikaragve
SAD lažima ubijaju demokrate Nikaragve
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drži rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Većina navedene nikaragvanske istorije pribavljena je sa veb-sajta američkog Stejt departmenta (www.state.gov). To je ona vrsta američke spoljno-političke priče u koju Amerikanci žele da veruju: strateška upotreba fondova i obaveštajnih službi kako bi se komunisti sprečili da steknu uporište u Srednjoj Americi. Ali to nije priča koja podnosi ispitivanje.
Jednu važnu činjenicu u vezi sa skorijom istorijom Nikaragve Stejt dipartment nije, međutim, spomenuo - da su 1984. tamo održani još jedni fer i slobodni izbori. Na njima je narod izabrao sandiniste, ishod koji su SAD prvo pokušale da spreče, a onda se trudile da ga potkopaju. Američka vlada, tako vatreni branilac prava glasa, svetionik slobode za svakog pojedinca, sistematski je unišavala demokratsku volju naroda Nikaragve. Izgleda da to svi znaju osim samih Amerikanaca.
Dok je Reganova administracija sandiniste prikazivala kao marksističko-lenjinističke diktatore povezane sa međunarodnim teroristima, one neutralnije i naučnije studije njihovog puta do vlasti i načina na koji su se poneli po preuzimanju iste, predstavlja primer demokratskog i humanitarnog altruizma umrljanog jedino oprostivom revolucionarnom vatrenošću. Uzastopne diktature familije Somozâ, čiji je jedini izvor moći bila veza vladajuće porodice sa vladom SAD i američkim biznismenima, bile su brutalne i korumpirane. Somoze i njihovi prijatelji bogatili su se na račun naroda, oslanjajući se na silu omražene Nacionalne garde. Sandinisti, koji su decenijama vodili gerilsku borbu protiv omraženog režima Somozâ, imali su masovnu podršku naroda i kontrolu nad vojskom, kada su 1979. preuzeli vlast. Da su hteli, mogli su da budu jednako nemilosrdni. Umesto toga, za svoje vladajuće principe izabrali su milosrđe i demokratiju.
Prvog meseca po osvajanju vlasti FSLN je osnovala sedmočlani Vrhovni sud sa trojicom sudija iz Sandinističke partije, trojicom iz opozicije i jednim nezavisnim sudijom. Nova vlada donela je i Statut o pravima i garancijama naroda Nikaragve.
'Ovaj izvanredan dokument, po značaju jednak predgovoru za Deklaraciju nezavisnosti i Povelji slobode, objedinjuje, često doslovce, ključne odredbe Konvencija UN o civilnim i političkim pravima i o ekonomiskim, društvenim i kulturnim pravima, smatrajući ih obavezujućim u pravnom poretku. Ali, on ide i dalje od toga, stavljajući ogroman naglasak na 'pravo na život' (Član 5), opisano kao 'neprikosnoveno i svojstveno ljudskom biću'. Smrtna kazna, uvedena pod članom 38 u Somozin Ustav iz 1974, bila je ukinuta za sve zločine, čak i u vremenima vanrednog stanja'.
Umesto da, poput drugih novouspostavljenih režima, rutinski odsecaju glave poraženim liderima i postrojavaju njihove pristalice uz zidove izbušene mecima, sandinisti su odbili da čine takve svireposti jer su znali da se time nimalo ne bi razlikovali od Somozinog diktatorskog režima. Oni su 'okrutno, nehumano i ponižavajuće ponašanje' stavili van zakona i uveli maksimalnu kaznu zatvora od 30 godina.
Svoj mandat 'prava na život' Sandinisti su tumačili kao zahtev za obezbeđivanjem dobrobiti za građane Nikaragve. Oni su 1980. pokrenuli kampanju za opismenjavanje, latili se nacionalizacije banaka, resursa i stranih kompanija kao i uvođenja agrarnih reformi. Ova preuzimanja - žalosna reakcija na Somozine godine, koja je i danas prisutna u Nikaragvi u formi hiljada nerešenih zahteva o imovini - izvršena su u korist građana koji su, tokom godina korupcije u rukama klana Somoza i njegovih prijatelja, stigli do prosjačkog štapa. Upravo te reforme omogućile su državnoj eliti da leti, uglavnom u SAD, i da zapadne za oko Reganovoj administraciji.7
Druga izvanredna stvar koju su sandinisti uradili jeste objavljivanje da će raspisati izbore što je moguće pre, ne kasnije od 1985. - i ispunjenje tog obećanja. Toliko je mnogo novih režima u zemljama u razvoju koji državnim udarom dolaze na vlast i koji daju slična obećanja pa ih potom nikad ne ispune, ali sandinisti nisu bili takvi. Ukinuvši Somozin izborni zakon, koji je trećinu mesta u parlamentu rezervisao za vladajuću Konzervativnu partiju, oni su obezbedili formiranje političkih stranaka čije je registrovanje postalo neverovatno lako: vlasti su jedino zahtevale 'podnošenje imena, amblema, političke platforme i imena nekoliko desetina stranačkih zvaničnika'.
nastaviće se
