Izvor: Blic, 28.Jul.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruka koja ljulja kolevku
Ruka koja ljulja kolevku
Kako se religioznost razvija u nama? Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku? Od čega zavise naše predstave o Bogu? U čemu je razlika između straha i strahopoštovanja? Šta znači izraz 'osvestiti svoj krst'? Otkud zlo u čoveku? Može li se biti posednut đavolom? Da li je bolest uvek zlo? To su neka od pitanja iz knjige '50 pitanja i 50 odgovora iz hrišćansko-psihoterapeutske prakse,' koju je sačinio dr Vladeta Jerotić, danas nesumnjivo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najčitaniji autor među našim psihijatrima i psihoterapeutima, psiholozima i pravoslavnim duhovnicima. Reč je o odgovorima na pitanja koja su mu, minulih decenija, postavljali sagovornici i polemičari tokom njegovih javnih nastupa. Neka od njih se tiču psihijatrije, druga psihoterapije, neka su psihološka, a o nekima su najpozvaniji da razmišljaju pravoslavni duhovnici i hrišćanski teolozi. Ponajviše, to su pitanja, kaže dr Jerotić, koja su 'me lično mučila i o kojima sam razmišljao više godina'. Iz knjige koju su objavili 'Ars Libri' iz Beograda i 'Besjeda' iz Banja Luke, izdvajamo neka pitanja i odgovore čija mudrost će doneti duhovno zadovoljstvo i korist svakom čitaocu koji je na strani vanredne njege duha i samousavršavanja.
Zaista, nije nimalo beznačajno kako ćemo tumačiti Hristove reči ('Budite savršeni...'), naročito ako imamo u vidu da je ispravan onaj prevod u Matejevom jevanđelju, koji su uostalom i rani crkveni Oci (Kliment Rimski, Kliment Aleksandrijski, Polikarp, Ignjatije, Irinej i drugi) prihvatili. Otkud onda, već kod Avgustina, a potom, mnogo kasnije, kod Lutera i Kalvina, u našem veku kod Karla Barta, odricanje mogućnosti savršenstva?
Ostanimo i dalje pri Senci čovekove težnje ka savrešnstvu. David Miler misli da je ne samo teološki, već i sekularni život pod čvrstom vlašću ideje perfekcionizma koja je u osnovi religijska. 'Istorijsko delo zapadne kulture takođe svedoči o prisutnosti ove ideje: utopizam od Platona do Skinera, nacizam i marksizam, američki tehnologizam, Tajer de Šarden i Mahariši, Fromov humanizam i Timoti Liri kultura droge. Svuda se oseća fanatizam kompulzije savršenstva'.
Mogli bismo onda da se upitamo, ne dolazi li naša uporna zamisao o neprestanom usavršavanju čoveka, na zemlji i posle smrti, od vekovne evropske ideje o usavršavanju društva, ideje koja bi, prirodno, bila nastavak ideje organske evolucije Čarlsa Darvina. Podsetimo se da je industrijsko društvo, zbilja, jedino društvo u istoriji koje se oslanja na neprestani razvoj, na očekivano i neprekidno usavršavanje.
Ranije nije bio običaj da se fanatizam, naročito u religiji i politici dovoljno vidljivi kroz vekove) tumači na ovakav način, dovođenjem u sumnju, pa i odbacivanjem Hristovih reči o savršenstvu (za koje, istina, Miler misli da su rđavo prevedene, što znači da se i Hristova poruka čoveku ne odnosi na savršenstvo, već samo na milosrđe). Čovekov fanatizam filosofi i psiholozi objašnjavaju prvenstveno kao opasnu devijaciju karaktera pod uticajem neke mentalne bolesti (koja se najčešće ne otkriva, ili se obelodanjuje posle smrti nekog političkog diktatora ili vođe neke fanatične sekte), devijaciju u čijoj je osnovi jako osećanje inferiornosti i upravo nedovoljna vera ili potisnuta sumnja u ideju koja se ljudima na fanatičan način saopštava.
David Miler (preko Junga) drukčije se odnosi prema težnji ka savršenstvu, tražeći od čoveka, s pravom, da kritički ispita u sebi pomenutu težnju, ukoliko je, naravno, uopšte u sebi otkrije. Ako se i ne bismo složili sa Milerom kada stavlja jednog pored drugog Platona i Skinera, Tajara de Šardena i Maharišija, ili Froma i Timoti Lirija, izgleda opravdana njegova kritika zapadne kulture, koja, zbilja, kao da od početka novog veka stoji pod prinudnom perfekcionizma. - A šta bismo tek danas, na samom kraju XX veka, mogli sve da kritikujemo u nasilnom mešanju Amerike u istoriju i savremenost drugih država, (naročito Jugoslavije), što je prilično uočljiv izraz osećanja perfekcionizma, praćenog luciferskom gordošću trijumfalizma!
Šta najviše utiče na formiranje čoveka kao ličnosti: nasleđe (geni), vaspitanje, unikatni pečat Božiji u svakom čoveku, samovaspitanje? Čta je sa slobodnom voljom čovekovom?
Teška pitanja na koja zadovoljavajuće odgovore jedva da bi uspeli dati genetičar, psiholog, sociolog, teolog, pedagog i filosof - zajedno. Naime, najjednostavniji odgovor jeste - i taj odgovor ne bi bio netačan - da su svi činioci koje ste naveli aktivni u obrazovanju čovekove ličnosti. Uloga gena, nasledne supstance, čija je hemijska struktura dobrim delom istražena, neosporna je. Mi nasleđujemo ne samo fizičke odlike naših predaka već i psihičke (pozitivne i negativne). Dinamička psihologija (naročito psihoanaliza) pružila je dokaze da vaspitanje u porodici, i to ono rano (do treće godine života), presudno utiče na oblikovanje karaktera, dakle i ličnosti ('Ruka koja ljulja kolevku vlada svetom'). Za svakog verujućeg čoveka, hrišćanina posebno, svaki je čovek originalan (unikatan) Božiji pečat, jer nosi u sebi, ne samo opštu ljudsku crtu bogolikosti, već i svoju posebnu, jedinstvenu i neponovljivu. Samovaspitanje, najzad, svakako je značajna karika u pomenutom nizu činilaca od kojih zavisi obrazovanje naše ličnosti, i to u smislu zadatka koji nam je postavljen: od Boga, prirode, društva, porodične tradicije, kako hoćete. Vaše pitanje o slobodi volje dobro se nastavlja na samovaspitanje volje, jer šta mi pomaže samovaspitanje ako nemam slobodu volje, već samo nužnost nasleđa i rano vaspitanje odlučuju, da li ću biti dobar ili rđav čovek, pošten ili lopov. Nastaviće se
