Izvor: Blic, 10.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razvezivanje jezika
Razvezivanje jezika
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Da li je moguće izbeći da tako mnogo razgovora bude jalovo? Zašto su nakon toliko vekova iskustva ljudi i dalje tako nevešti, grubi, nepažljivi u konverzaciji, a četrdeset procenata Amerikanaca – vaspitanih tako da na ćutnju gledaju kao na nešto neprijateljsko – žali se da su previše stidljivi da bi govorili slobodno? Odgovor je u tome što je konverzacija još uvek u povoju.
Svetsko pamćenje je natrpano imenima generala pre nego kozera, možda zato što su nekad ljudi govorili mnogo manje nego danas. 'Čovek koji je isuviše sklon govorenju, ma koliko bio mudar, ubraja se u budale', rekao je persijski princ Kae Ka’os iz Gorgana, a svet bi se s time složio za veći deo istorije. Homerov idealni junak, 'kazivač reči' kao i 'počinitelj dela', bio je retkost. Hinduistička boginja govora, Sarasvati, postojala je samo kroz 'jezike pesnika', a kad bi govorili obični smrtnici, ona bi ih dovodila do toga da shvate da u stvari žele da budu božanski kreativni. Godine 1787. jedan engleski putnik je primetio mučaljivost francuskih seljaka, u zemlji čija je elita bila poznata po elegantnoj glagoljivosti.
Drevna seljačka ćutnja može se još uvek osetiti u nekim delovima Finske, za koju se drži da je najmanje pričljiva zemlja na svetu. 'Jedna je reč', kaže finska poslovica, 'dovoljna da nastane mnogo muke'. Pokrajina Hemen u Finskoj je najćutljivija. Tamo se ponose pričom o težaku koji posećuje suseda i dugo sedi u tišini, ne govoreći ništa, sve dok ga domaćin ne upita zašto je došao. On napokon otkriva da mu je kuću zahvatio požar. Ti Finci su živeli u usamljenim seljačkim kućama, a ne u selima, i nije im bilo teško da podnose tišinu. Antropolozi kažu da ima mesta u centralnoj Africi gde ljudi 'ne osećaju nikakvu obavezu da u nekoj društvenoj situaciji govore, jer je govor, a ne tišina, ono što čoveka dovodi u nevolju.' Drugi su analizirali činjenicu da je na Madagaskaru važno voditi računa o tome šta se govori, jer je informacija retka roba koju valja skupljati pošto donosi prestiž, a i zbog toga što će izgovaranje nečeg za šta se ispostavi da je netačno dovesti do ozbiljnog gubitka ugleda. Ovo, međutim, nije svojstveno samo određenom delu sveta, već je sastavni deo mnogih profesija i mnogih formalnih situacija posvuda: mnogo je razloga da se ne govori, a pre svih – strah da se ne ispadne budala. Na nekoliko kilometara od Oksforda jedna stara dama koju sam poznavao, udova nekog zemljoradnika, primala je posete drugih dama, koje bi samo 'sedele s njom' a da čitav sat praktično ništa ne bi progovarale. Ono što je poučno u vezi sa Madagaskarom jeste to da se muškarci toliko brinu da ne izgube ugled, ili da ne uvrede drugog muškarca, da ženama prepuštaju govorenje. Kad hoće da kritikuju, oni zamole žene da to učine mesto njih, te one onda počnu da govore na francuskom, a ne na madagaskarskom. Muškarci koriste grube reči samo kad naređuju kravama, i to samo na francuskom. A eto, ipak, ti muškarci kritikuju žene da imaju dugačak jezik.
Sloboda govora bila je jalovo pravo sve dok se ljudi nisu oslobodili osećanja da ne znaju da se izražavaju kako treba. A nije im bilo dovoljno ni to što su se slili u gradove kako bi naučili da razgovaraju. Prvo je bilo potrebno da prevaziđu staru, duboko usađenu odvratnost prema tome da ih neko prekida, što su oni doživljavali kao da ih taj neko zlostavlja. Potom ih je na pričanje naterala potreba da raspravljaju o onome u šta nisu bili sigurni, a i to što nisu znali u šta da veruju. Jezici su se razvezali tek kad su naučnici i filozofi počeli da govore (kao što su činili u staroj Grčkoj, a što i danas ponavljaju) da je nemoguće spoznati istinu, da se sve stalno menja, umnožava i znatno komplikuje, a da samo skeptik poznaje mudrost. Otkriće demokratije je, takođe, zahtevalo da ljudi govore ono što misle i da se izražavaju na javnim skupovima. Sirakuza na Siciliji, grad grčkih doseljenika, koji su nagovestili kolonizatore Nove Engleske, bila je prva demokratija koja je imala učitelja umetnosti govorenja, po imenu Koraks. Ubrzo je retorika postala vrhovna veština u helenističkom svetu i najvažniji deo obrazovanja. Premda su neki verovali da jedan rečiti govornik mora da bude upoznat sa svim oblastima znanja, većina je bila previše nestrpljiva, pa je pronađena prečica do uspeha: program je sveden na puku obuku u prepiranju, tehniku govorenja na bilo koju temu, čak i ako govornik o njoj ne zna ništa. nastaviće se
Nastaviće se...
