Izvor: Danas, 18.Avg.2015, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razočaran zbog Titovog hedonizma
Pet godina posle prvog susreta sa Josipom Brozom Titom, nakon dugih razgovora i posmatranja na "Galebu", uz mnoštvo opservacija, Dobrica Ćosić zaključuje
"Tito ostavlja utisak savremenog političara i državnika. Odbacuje hipokriziju klasične diplomatije. On se diplomatama ne smeška, partnere ne tapše, ne krije namere. On ima snage za iskrenost. A spreman je da interese svoje zemlje saobražava interesima sveta i partnera s kojim je u odnosu."
Četrdeset godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kasnije, za "Piščeve zapise (1951-1968) ", prvu od šest knjiga, koja je objavljena 2000. godine, Dobrica Ćosić je naknadno govorio o onome o čemu u dnevničkim beleškama nije pisao, što je "namerno prećutao". A prećutao je zato što je sve što je na "Galebu" video i shvatio bilo "toliko neočekivano, mučno i opasno da sam", naknadno objašnjava Dobrica Ćosić, "mogao samo da ga prevedem u svoja književna raspoloženja". Glavni razlog "dubokog razočarenja" Dobrice Ćosića u Josipa Broza Tita, vrhovnog komandanta i vođu partizanske revolucije, bio je njegov hedonizam:
Ja sam se prosto razboleo od razočarenja u Tita i drugove. Shvatio sam na 'Galebu' da je vođstvo Saveza komunista Jugoslavije, s Titom na čelu - monarhistička, birokratska oligarhija, moralno licemerna i beskrupulozna u svome vlastoljublju. A ja socijalizam nikad nisam odvajao od morala, pravde i slobode.
Ni u političkoj, ni u intelektualnoj eliti u Srbiji šezdesetih godina XX veka, Dobrica Ćosić nije bio jedini koji je u Josipu Brozu Titu gledao garanta socijalizma, odnosno pravde i jednakosti kao ideala Revolucije. O masama i da se ne govori. Sa pozicija revolucionarnog ideala i započeta je kritika revolucionarne vlasti, i kritika samog vođe Revolucije. Sukob ideala sa stvarnošću rešavan je u korist ideala.
U Partiji i izvan nje, Dobrica Ćosić je uvek bio na strani ideja i pokreta koji su bili protiv socijalne diferencijacije društva. U vreme rada na Programu SKJ (1958), za koji se verovalo da predstavlja radikalan raskid sa dogmatizmom, Dobrica Ćosić piše: "Izvršni komitet CK SKJ je 17. februara (1958) uputio organizacijama 'Pismo'. Kritikovane su nesocijalističke pojave u društvenim odnosima. To je najrevolucionarniji dokument ove vrste posle dolaska Partije na vlast".
A to nije bilo moguće bez nasilja. To je važan uvid koji "Piščevi zapisi" daju istraživaču, važno uputstvo za njegova dalja istraživanja.
(2) Dobrica Ćosić se na "Galeb" popeo dobro obavešten o razlikama u jugoslovenskom partijskom vrhu oko strategije daljeg razvoja države i društva. Predvodnik jedne struje bio je Edvard Kardelj, "ideolog i teoretičar... samoupravnog socijalizma", koji je hteo da i državnopravno utemelji, to jest, da republike "s administrativnim granicama" dobiju status nacionalnih država. Zato je tražio ustavne reforme i donošenje novog ustava.
Drugu struju predvodio je Aleksandar Ranković, "koga je u to vreme podržavao i Tito". Ranković nije bio "teoretičar, reformator i modernizator; zastupao je ideologiju partizanskog jugoslovenstva i pragmatičnu državotvornost jugoslovenskog karaktera; bio je protivnik svakog nacionalizma, republikanizma i partikularizma" dok je "za kardeljevske 'reformatore', nacionaliste, republikance i 'kreativne marksiste' bio konzervativan centralist i nosilac velikodržavlja".
U to vreme, Dobrica Ćosić je, kako beleži u Piščevim zapisima 1. aprila 1961. godine, najviše verovao u Aleksandra Rankovića. Pod pretpostavkom da "izabere saradnike, sposobne ljude, van kategorija partijskog staža i ratnih zasluga, on bi, verovatno, najbrže i najefikasnije izveo partizansku revoluciju iz ove kaljuge u kojoj se zaglibila, onda, kada je htela da veruje, kada je verovala, da je u trijumfu".
Kako to nije bilo moguće bez neke vrste partijskog i državnog udara, od presudne je važnosti bilo imati na svojoj strani Tita. Ta procena je imala logiku i pokazala se tačnom:
"Pretežno Titovom zaslugom, u tom vremenu bila je potisnuta Kardeljeva konfederalistička koncepcija Jugoslavije; političku prevagu u partijskom vrhu odneo je blok Tito - Ranković."
Nastavlja se
