Izvor: Blic, 14.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razgovor ubija tugu
Razgovor ubija tugu
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Ljudi su mu se divili jer je umeo da sažme problem u epigram, ali svrha je bila da se konverzacija okonča, a ne da se otpočne. Njegovi jezgroviti sudovi – na primer, da 'kad se čovek umori od Londona, on je umoran i od života, pošto je u Londonu sve što život može da pruži', ili da je 'rad da voli čitavo čovečanstvo, izuzev nekog Amerikanca', ili da su 'Francuzi jedan prost, rđavo odgojen, neuk narod' – potvrđuju neosnovanost nekih njegovih još zanimljivijih iskaza, poput: 'Smatram da je izgubljen svaki dan u kojem ne sklopim neko novo poznanstvo'. Slediti doktora Džonsona, i pored svih njegovih izvrsnih kvaliteta, značilo je stići u ćorsokak. Podražavali su ga jednako tužni i jednako sjajni oksfordski nastavnici koje sam poznavao, ali im razgovor nije umanjivao tugu.
Saloni su raspalili konverzaciju među velikim umovima, ali nisu mogli da nauče kako da se razgovara sa strancima ili onima koji nisu imali nikakvih pretenzija. Istorija engleske konverzacije pokazuje kako je opsednutost staleškim razlikama pospešivana otmenim razgovorima, ali drugim slojevima stanovništva je ostavljano da se diče svojom uzajamnom nerazumljivošću. Jedna žena lekar je 1908. godine pisala da sumnja da je ' istinska konverzacija između pripadnika dvaju staleža uopšte moguća. Svi razgovori sa mojim pacijentima i njihovim prijateljima odlikovali su se neizmernom jednostranošću... u nekim slučajevima sam ja pričala, u nekim su oni, ali nikad nismo bili ni približno ravnopravni. Neko pitanje, prisenak iznenađenja, jedva primetno neslaganje sa njihovim pogledima, nedostatak neprestanog odobravanja, obično bi bili dovoljni da ih ućutkaju.'
Ogroman napor je ulagan u ometanje razvoja zajedničkog jezika među ljudima. 'Svi koji su prisno opštili sa radničkom klasom', piše ista doktorka, 'dobro znaju sa kakvom teškoćom ti ljudi razumevaju reči nesaksonskog porekla, te počesto obraćanje njima završava u neshvatanju, zbog neprekidne upotrebe termina izvedenih iz latinskog ili grčkog.' Tako je upravo odnedavno školovana srednja klasa pokušavala da se istakne 'govorenjem kao iz knjige', sa što je više moguće slogova – stilom koji i danas postoji u karikaturama zvaničnog jezika policije. A i više klase usvajaju sopstveni sleng, naglašavajući razliku između 'buržuja' i 'siće', kako bi pokazale svoju nadmoćnost. Svrha snobizma jeste u tome da ograniči konverzaciju. Dizraeli je opisao kako se to postiže upotrebom pomodnih klišea: 'Engleski jezik je pogodan za izražavanje, iako nije teško njime vladati. Njegov domašaj je ograničen. Sastoji se, onoliko koliko ja mogu da primetim, iz četiri reči: slatko, divno, dražesno i dosadno, a neki gramatičari dodaju i – bljutavo!'.
Čini se da ni Sjedinjene Američke Države nisu izbegle slične poteškoće u konverzaciji, pojačane razlikama u etničkom i nacionalnom poreklu. Ali najgore od svega je to što se, kako izgleda, izgubila nada da će žene i muškarci ikada biti u stanju da govore istim jezikom. Debora Tanen, koja je čitav radni vek provela u istraživanju, zaključuje da oni ne mogu da razumeju jedni druge, da kad govore, misle posve različite stvari, da žene priželjkuju utehu od onih s kojima razgovaraju, dok muškarci traže rešenja za svoje probleme. Žene se, tvrdi ona, jadaju ne bi li uvećale svoj osećaj zajedništva. One ogovaraju zato što, poput dece, žive u uverenju da je pričanje tajni način da se steknu prijatelji, pa rado slušaju o nevoljama drugih jer je njihov prevashodni cilj da se ne osećaju usamljene. Muškarci, međutim, ne vole da slušaju zato što to čini da se 'osećaju podređeni'. Od njih se uvek očekuje da se nadmeću radi prevlasti i da nemaju vremena za saosećajnost. Govoriti ljudima da promene ponašanje, kaže D. Tanen, jednostavno ne vodi nikud. Njen zaključak jeste da oni treba da prouče sociolingvistiku, koja će ih uveriti da polovi 'igraju različite igre', da za njihovo nezadovoljstvo nisu krivi lični nedostaci, nego 'razlike u polu'.
Nastaviće se...
