Izvor: Blic, 14.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratnici filozofskog obrazovanja
Ratnici filozofskog obrazovanja
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
Bio je početak osamnaestog veka, a Japan je bio još u izolaciji od ostalog sveta, izolaciji koju su proglasili njegovi vojni vladari šoguni, u strahu od najezde katoličkih misionara jezuita i osvajačkih vojski iz zemalja Zapadne Evrope, koje su mogle da za njima nagrnu. Već pune dve stotine godina u Japan nije mogla da kroči noga nijednog stranca, osim posada ograničenog broja holandskih trgovačkih brodova kojima je bilo dozvoljeno da pristaju samo na ostrvcu Dešima u luci grada Nagasakija, a svim Japancima bilo je zabranjeno da se odmiču od obala svojih ostrva. Dok je svet već kretao u industrijalizaciju, proizvodnja se razvijala, a sa njome i ljudski odnosi, Japan je još bio u Srednjem veku. Zemljom je fiktivno vladao car, pripadnik dinastije koja je na čelu Japana bila od 7. veka pre naše ere, ali su stvarnu vlast imali vojni vladari, šoguni iz porodice Tokugava, koji su od početka 17. veka, za svoju prestonicu uzeli Edo ( današnji Tokio ), grad udaljen oko 500 kilometara od zvanične prestonice Kjota. Velikim posedima, na koje je bila podeljena zemlja, upravljali su feudalci ( daimjo – na japanskom ), ali su oni bili pod striktnom kontrolom šogunove vlade, kako se ne bi, kako se to često dešavalo pre 16. veka, udruživali i pokušavali pobune. Da bi feudalce držali pod stalnom kontrolom, šoguni su za njih stalno imali neke zadatke i obaveze, a svaki daimjo morao je u šogunovoj prestonici Edou da ima zamak, u kome bi veći deo godine stanovali njegovi žena i deca, kao taoci u šogunovoj blizini. Svaki feudalac imao je u svojoj službi veliki broj pripadnika ratničke klase samuraja, ljudi koji su od rođenja učili da koriste dva oštra mača, koje su uvek imali za pojasom, dugačko koplje i strele, oružje kojim je svako od njih morao savršeno da barata. Kao što je daimjo bio slepo poslušan šogunu, tako su i samuraji feudalca smatrali svojim potpunim gospodarem, ali i svojim drugim ocem, od koga su prihvatali zaslužene kazne, ali za koga su bili uvek spremni da umru. Ako bi ikada, kao rezultat poraza u bici, ili nekog drugog razloga, ostao bez gospodara, samuraj je po pravilu postajao ronin, samuraj koji je lutao zemljom, usavršavao svoju veštinu u dvobojima, ili, ako ne bi imao od čega da živi, posvećivao se uglavnom poslu učitelja borenja, ili nastavnika filozofije i književnosti, jer su samuraji bili obrazovana klasa, koja je osim borenja i učenje smatrala jednim od svojih glavnih zadataka. U Japanu toga doba književnost je bila veoma razvijena, a uz nju cvetali su pozorište, slikarstvo i druge umetnosti. Grad Edo bio je tada veliki i razvijen grad, koji je imao već blizu milion stanovnika, a život u njemu bio veoma dinamičan i veseo. U takvom Japanu odigrala se ova priča. (Nastavlja se )
