Izvor: Danas, 10.Dec.2015, 14:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat je iznedrio Čerčila-heroja
Treba razmotriti i pitanje psihe ovog čoveka; što predstavlja pitanje koje zadire u samo srce čitave debate o Čerčilu koja se vodi do danas.
Moramo biti apsolutno sigurni u čistotu njegovih motiva, dok se pripremao da upravlja zemljom 1940. godine.
Moramo znati o čemu je razmišljao i šta je osećao u vezi sa tim prvorazrednim događajem iz kog je verovatno i mit o nama - a koji deluje tako stran velikom delu moje razmažene generacije. Ima onih (možda isuviše >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << njih) koji kažu da je veliki deo "Faktora Čerčil" bila njegova jasna spremnost da ratuje.
Rat je otac svemu, govorio je Heraklit. Rat je svakako iznedrio Čerčila-heroja. Međutim, da li je sam Čerčil bio otac ratovima? Da li je bio, onako osion i razdragan, zaista učinkovit kako neki tvrde?
Hajde da se vratimo na kraj rata koji je okončao ratove. Bio je 9. avgust 1918, ali iako niko nije mogao da vidi to u tom trenutku, najsramotniji rat viđen do tada, ulazio je u poslednju fazu pokolja. Uz pomoć 600 tenkova, Britanske ekspedicione snage su ostvarile značajnu prednost kod Amjena, probijajući se kroz bodljikavu žicu i gazeći blato i nagomilane leševe, prelazeći razdaljinu od, zamislite, čitavih trinaest kilometara u jednom danu. Hiljade Nemaca je izginulo, dok su hiljade njih zarobljene.
Kao što se često i dešavalo tih dana, Čerčil se zatekao u Francuskoj, gde je odseo u dvorcu Veršok. To je navodno bilo zbog toga što je, iz prve ruke, nadgledao raspodelu municije - zbog svoje pozicije ministra za naoružanje. Ipak, verovatnije je da nije mogao da podnese da bude predaleko od centra zbivanja. Dok se vozio prema štabu Četvrte armije, prošao je pored nekih pet hiljada zarobljenih Nemaca: njihovi pogledi su bili prazni od šoka, glave pognute, a lica jošnagaravljena od eksplozija. Dok je prolazio, Čerčil je primetio da "ne može, a da ne oseća sažaljenje prema njima u njihovom času očaja, nakon što su premarširali sve te milje preko bojnog polja bez hrane ili odmora, i to posle svih užasa borbe u kojima su učestvovali".
Možda je to bilo pomalo čudno. Britanski uspeh je bio zadivljujuć - ali nije bilo razloga, bar ne tokom avgusta 1918, misliti da će ti uspesi biti odlučujući. On nije bio optimističan u vezi sa izgledima za rat, i predviđao je da se neće okončati pre 1919. godine. Nemcima je uvek uspevalo da nanesu teške gubitke Britancima. I zaista, to će im uspevati do samog kraja.
Prizor tolikog broja poraženih i zarobljenih neprijateljskih vojnika trebalo je zbog toga da ga ispuni radošću, vatrenim zadovoljstvom što su se Švabe konačno dale u beg. Umesto toga - on je saosećao sa njima. Postalo je jasno da ovo nije lažna nada. Nemačka je zaista gubila rat, koji samo što nije bio gotov; a Čerčil nije bio ni nalik mnogim manje značajnijim političarima.
On nije bio nimalo osvetoljubiv. Dok su oni bili sitničavi, on je imao veliko srce; dok su oni predlagali odmazdu, on se zalagao za pomirenje. Do novembra 1918, jedanaestog dana jedanaestog meseca, Nemci su potpisali primirje. Zemlja je bila u haosu. Kajzer je pobegao; influenca je besnela; komunističke pobune su paralisale mnoge gradove - a kao delimičan rezultat britanske blokade nemačkih luka, veliki broj ljudi je bio na ivici gladi.
Jedne novembarske noći, Čerčil je bio u Londonu na večeri sa svojim prijateljima - F. E. Smitom, državnim tužiocem i Lojdom DŽordžom, premijerom. Do njih je došla vest o gladi u Nemačkoj. Lojd DŽordž je želeo da bivše neprijatelje ostavi u patnji; Čerčil je rekao da tamo odmah treba poslati dvanaest brodova punih hrane.
Lojd DŽordž je rekao i da Kajzera treba ubiti. Čerčil je rekao ne. Četiri meseca kasnije, 1919. godine, nemačka pozicija se samo pogoršavala - a Čerčil je u Donjem domu ulagao svoj protest govoreći da je odvratno koristiti glad kao oružje protiv žena, dece i starih ljudi. Želeo je da blokada što pre bude podignuta i da se postigne mirovni sporazum sa Nemačkom.
Nastavlja se
