Izvor: Blic, 03.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prisluškivali razgovor pilota NATO-a
Prisluškivali razgovor pilota NATO-a
Svrgavanja s vlasti Slobodana Miloševića je bio proces u kome su brojne ličnosti u Jugoslaviji, Evropi i SAD delovale iza javne scene i presudno uticali na događaje koji su doveli do petooktobarskog prevrata. O tim akcijama i ličnostima, pored ostalog, govori knjiga 'Igra senki' Tima Maršala, koju je ovih dana objavio B92 (Samizdat FreeB92). Autor knjige je očevidac mnogih događaja koji su se odvijali u državama nastalim na prostoru >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Brozove Jugoslavije. Njegova knjiga 'Igra senki' je roman koji govori o ličnostima koje su iz senke vukle poteze i presudno uticale na procese u Srbije do pada Slobodana Miloševića. Donosimo najzanimljivije epizoda iz Maršalove knjige, koja ima sve odlike majstorski ispripovedanog špijunskog romana.
Njeno dejstvo je bilo veoma ograničeno, ali se zbog nje poneki avion NATO-a vratio u bazu neobavljena posla. Bilo je veoma čudnih naprava u vazduhu. Petog dana rata jugoslovenska protivvazdušna odbrana spazila je negde nad Vojvodinom tri aviončića koja su izbacivala oblak bele prašine. Dežurni oficir u komandi radarskog sistema obavestio je svog nadređenog. 'On je odmah stupio u vezu sa šefom NBH-a (Nuklearno-biološko-hemijski odsek) i ovaj je počeo da računa kada će oblak stići do Beograda. Zatražio sam od jedinice za informisanje da proveri izveštaj. Odatle su potvrdili da oblak zaista postoji, ‘ali dolazi od tri poljoprivredna aviona’. Javio sam svom starešini da tri blesava srpska seljaka prskaju svoje useve. Prosto je neverovatno da ih NATO nije oborio.” Pored toga, Jugosloveni su slušali gotovo celokupnu komunikaciju pilota NATO-a za vreme leta. Jednog popodneva, ministar informacija Goran Matić 'pozvao” me je na čaj u svojoj velikoj turobnoj kući na Dedinju, ekskluzivnom predgrađu Beograda. Najpre me je testirao. Poveo me je u kratku šetnju koja se završila pred osnovnom školom. Tu je vladao mir jer su sve škole bile zatvorene zbog bombardovanja. 'Pogledajte”, rekao mi je pokazujući rukom dva vojna komunikaciona kombija, kamuflirana i parkirana u malom produžetku školskog hodnika. Učtivo sam ga podsetio da Ženevska konvencija to zabranjuje. On je mene, nešto manje učtivo, podsetio da Ženevska konvencija zabranjuje i bombardovanje fabrika, bolnica, stambenih zgrada i trafo stanica, a zatim me je podsetio da je NATO prekršio sopstveni statut kad je napao suverenu državu koja nije ugrožavala nijednu njegovu članicu. Nije imalo mnogo smisla dokazivati da se oprema sakriva u fabrikama i bolnicama; u svakom slučaju, pokazao mi je kombije da vidi da li ću javno izvestiti o njihovom postojanju ili ću preneti informaciju 'zainteresovanim stranama”. Nisam učinio ni jedno ni drugo jer se oboje može kvalifikovati kao špijunaža. Tri dana nakon što sam prošao test pozvan sam na čaj. Ovog puta Matić me je poveo na verandu koja gleda na Beograd. 'Mmm”, rekao je. Tako je počinjao većinu rečenica. 'Mmm, Time, znate li da možemo da čujemo sve što piloti kažu?” Kad sam ga upitao kako, neodređeno je mahnuo rukom u pravcu Beograda. 'Mmm, imamo mnogo civila koji slušaju na kratkim talasima, kao i našu zvaničnu opremu, svi ti ljudi tu svakodnevno nas zovu da nam kažu šta su uhvatili.” Tada sam bio sumnjičav, ali je kasnije izašlo na videlo da su u NATO-u komunicirali otvorenim nekodiranim engleskim jezikom. Engleski je zvanični jezik NATO-a za borbene operacije; on je i drugi jezik mnogih visokoobrazovanih ljudi u Beogradu i drugim većim gradovima Srbije. Amerikanci imaju siguran šifrovan digitalni sistem, ali sva druga vazduhoplovstva zaostaju za njima celu deceniju. Kako su bombardovanja uglavnom bila zajedničke operacije, Amerikanci su morali da koriste otvoren sistem. Što je još gore po NATO, Jugoslovenima su izgleda unapred bili poznati ciljevi i njihove šifre. To nagoveštava da oticanje informacija ka Beogradu nije prestalo s hapšenjem Pjer Anrija Binela pre početka bombardovanja. U stvari, ono je presušilo tek kad je broj osoba koje imaju pristup spisku ciljeva smanjen sa šeststo na sto. Posle rata, Amerikanci su želeli da znaju pre svega zašto je bilo potrebno da šesto osoba bude upoznato sa listom. Odgovoreno im je da se ona morala dostaviti predstavnicima svih zemalja članica jer je partnerstvo moralo biti ravnopravno barem u pogledu elementarne informisanosti. I dalje im nije bilo jasno zašto je to zahtevalo šesto ljudi, pa su zaključili da će poslove koji iziskuju stopostotnu ozbiljnost ubuduće obavljati sami, bez NATO-a. Na primer, poslove u Avganistanu. Američki vojnici, a u nešto manjem stepenu i političari, mrze 'komitetsko ratovanje”. Prema strukturi NATO-a, položaj vrhovnog komandanta pripada Amerikancima. Ustupanje te moći nekom drugom prosto ne dolazi u obzir. Politički vođa može biti i jeste Evropljanin, ali Vašingtom zadržava za sebe moć okidača. Rat na Kosovu možda je obezbedio budućnost NATO-a dajući odgovor na često postavljano pitanje: 'Čemu služi NATO u poslehladnoratovskom svetu?” Rat u Avganistanu kao da pokazuje da NATO ima samo malu, možda geografski definisanu ulogu; a želeo je globalnu. Čak ni u prvim danima Kosovskog rata Amerikanci nisu igrali po pravilima NATO-a. nastaviće se
