Izvor: Danas, 08.Jan.2015, 00:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Približavanje Rusiji opasno za Srbiju
Čini se da učešće Franca Ferdinanda u manevrima potvrđuje zanimljive teze. Neki idu još i dalje.
Žan Pol Bled: FRANC FERDINAND (6)
Ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda uvelo je svet u Prvi svetski rat. Ko je on zapravo bio? Da li je reč o doslednom katoliku koji je zazirao od Mađara i Italijana? Nadvojvoda je zdušno zagovarao mir, bio je uveren u potrebu da se dinastija reformiše. Autor nastoji da odgovori na pitanje da li je Franc Ferdinand bio čovek koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << je mogao da spase Austriju. Predstavljajući nam neobjavljena dokumenta i malo poznate izvore Bled nam rasvetljava zanimljivu ličnost ovog čoveka. Knjigu su preveli s francuskog Tamara Valčić Bulić i Aleksandra Tadić, a objavili su je NNK Internacional i DAN GRAF iz Beograda.
A šta ako Beč iskoristi ovo okupljanje trupa da pokrene kaznenu ekspediciju protiv Srbije? Za one koji vide u nadvojvodi šefa ratnog tabora, zaključak je možda primamljiv, uz ogradu da je pogrešan, kao što je to bio i prvi dokaz u procesu protiv njega, u potpunoj protivrečnosti sa prestolonaslednikovim brojnim intervencijama u korist mira. Što se manevara tiče, oni svakako teže da demonstriraju snagu za susednu Srbiju, da bi Beograd dobro znao da Monarhija nije raspoložena da spusti gard. Pa ipak, nikada nije bilo predviđeno da se oni produže invazijom na Srbiju. Uostalom, mobilisana snaga, najviše 20.000 ljudi, bila bi potpuno nedovoljna za operaciju takvih razmera. Štaviše, ovi manevri ne treba da zamene godišnje manevre u septembru koji okupljaju mnogo brojnije efektive. Ti manevri 1914. treba da budu održani u oblasti Balatona.
Kako s druge strane zaboraviti da Južni Sloveni u Monarhiji zauzimaju centralno mesto u planovima Franca Ferdinanda? Tvrdnja je osnovana, čak i ako možda njegovo odustajanje od uvođenja trijalističkog uređenja nije još uzeto u obzir. Za koje god rešenje da se odluči, njegove namere će svakako biti da ojača veze solidarnosti koje stanovništvo vezuju za Monarhiju. Ako bi uspeo u tom poduhvatu, time bi se uspešno suprotstavio nameri Srbije da postane Pijemont Južnih Slovena.
Podjednako opasna za Srbiju je po svoj prilici i perspektiva približavanja Rusiji. Franc Ferdinand nikada nije krio svoju želju da uspostavi odnos poverenja sa Rusijom, sve dotle, ako je moguće, dok se ne postave osnove za novi savez s njom. Srbija, čiji međunarodni položaj počiva delimično na podršci koju dobija u Sankt Peterburgu, mogla bi da se pribojava da će trpeti neprijatnosti usled takvog sporazuma. Iskustvo je tu da potvrdi ovu zabrinutost. Svaki put kada su dve monarhije odlučile da sklope sporazum (1877, 1885, 1903), Rusija je Beču ostavila odrešene ruke u zapadnom delu Balkana. Franc Ferdinand ne bi bio izuzetak od ovog pravila.
Ove bojazni imaju izvesnu osnovanost, iako je, imajući u vidu stalno kvarenje odnosa između dve monarhije, opasnost da će Franc Ferdinand sklopiti novi savez sa Sankt Peterburgom dosta mala. Pod pretpostavkom da se Rusija prikloni ovakvom planu, ona ne bi prihvatila da cena bude prepuštanje Srbije osveti Beča.
Konačno, nadvojvodina poseta je isplanirana za nedelju, 28. jun, odnosno za datum koji nije neutralan. On naime odgovara Vidovdanu, slavi svetog Vida koja svake godine obeležava poraz u bici na Kosovu polju 1389. godine, posle kojeg je Srbija prvo izgubila Kosovo, svoju kolevku, pre nego što joj je oduzeta nezavisnost. I upravo na taj dan žalosti za srpsku naciju Franc Ferdinand treba da dođe u Sarajevo. Da su mnogi Srbi ovaj izbor protumačili kao provokaciju, to je očigledno. Malo je, međutim, verovatno da su nadvojvoda i njegovi vojni zvaničnici imali svest o značenju tog datuma. Koliko god nesrećan bio ovaj izbor, on ne odgovara svesnoj nameri da se Srbi provociraju, niti u tome treba tražiti poreklo atentata.
Pošto je šef Crne ruke na osnovu informacija dobijenih od Radeta Malobabića dao svoje odobrenje, trojica mladića dobijaju obuku u Beogradu. Početkom juna, oni prelaze u Bosnu, pre nego što se u Sarajevu pridruže drugim atentatorima koji treba da dopune ekipu.
Na ovom mestu u izlaganju, ne može se zaobići pitanje odgovornosti srpske vlade. Odmah odbacimo tezu po kojoj je ona učestvovala u osmišljavanju, a zatim planiranju atentata. Pašić nikada nije planirao da naruči ubistvo Franca Ferdinanda. Dok Srbija, iako pobednica, izlazi iscrpljena iz dva balkanska rata, on svakako ne namerava da je uvuče u novi oružani sukob, barem ne u skorijoj budućnosti. Njegov prioritet je tada integracija nedavno pripojenih teritorija, što je zadatak za koji se zna da će biti složen, pošto se pored toga površina Kraljevine gotovo udvostručila. Njegove ozbiljne razmirice sa Crnom rukom ne isključuju ipak, sa druge strane, da mu je ova iznela plan atentata. Pored toga, srpska vlada je tokom tih nedelja pritisnuta teškom krizom u kojoj joj se suprotstavlja Crna ruka, a ova kriza dobija svoje razrešenje tek 24. juna, kada se stari kralj Petar povlači pred svojim sinom Aleksandrom, Pašićevim saveznikom, koji dobija titulu regenta. Povrh svega, posle raspuštanja Skupštine, Poslaničkog doma, zemlja je ušla u period izborne kampanje.
Nastavlja se
