Izvor: Blic, 02.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prezreni bojovnik hladnog rata
Prezreni bojovnik hladnog rata
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu najpoverljivijih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Sa svoje strane Nikson je samo dolio ulje na vatru nastale rasprave naglašavajući u svojim javnim govorima (mada ne i u našim godšnjim izveštajima Kongresu) pre unutarpolitičke razloge nego konceptualna objašnjenja za svoju spoljnu politiku. Hladnokrvno uveren da se najbolji način da izoluje svoje liberalne protivnike zapravo sastoji u tome da ukrade njihov program, Nikson nije mogao odoleti da ne naglasi da je upravo on bio taj - prezreni, tobožnji reakcionarni bojovnik hladnog rata - koji je, u pregovorima s protivnikom, ostvario veliki deo liberalnog programa.Ova taktika razgnevila je liberale, koji su se sve više udaljavali od Niksona tragajući za takvim 'moralnim” ciljevima kao što su ljudska prava i obuhvatniji predlozi za kontrolu naoružanja, gde su mislili da ih Nikson ne može slediti. A ovo je Niksona koštalo podrške tradicionalnih konzervativaca, koji su se još i mogli složiti s obrazloženjem naše politike kakva je bila - s načinom vođenja hladnog rata - ali koji su prihvatanje liberalnih parola ocenili kao oportunizam, i počeli na drugome mestu tražiti heroje. Pošto je bio odviše prilagodljiv, Nikson se našao ulovljen između dve skupine koje je obe nameravao da veštim manevrisanjem nadmudri: liberala, koji su ga optuživali da je previše hladnoratovski usmeren, i tradiciionalnih konzervativaca, koji su ga okrivljavali da je odviše oportunističan.
Liberali, koji su zagovarlai šire dodire Istok-Zapad, kontrolu naoružanja i uvećanu trgovinsku razmenu bar tokom jedne decenije, normalno su podržavali ovu politiku sada kad se ona praktično ostvarivala. I, pod rukovodstvom ma kog drugog predsednika osim Ričarda Niksona, verovatno bi na kraju prihvatili suštinu naše politike čak i ako se nisu slagali s geopolitičkim pristupom kojim smo je obrazlagali. Ali, Nikson je više od dve decenije bio anatema za liberalnu zajednicu; krvna zavada otišla je preduboko.
Prva linija odbrane liberala bila je da stave u dejstvo sve svoje standardne prigovore. Niksonova politika, tvrdili su, ne ide dovoljno daleko i zapravo predstavlja izgovor za nastavljanje hladnog rata. Ali, s obzirom na širinu fronta na kojem je Nikson nastupao, ovaj argument imao je malo privlačnosti za bilo koga osim za okorele niksonomrsce.
Tako se dogodilo da je u toku 1972. napad liberala skrenuo u potpuno novom pravcu, koji im je omogućio da se i dalje drže svoje tradicionalne moralne kritike. Mada su dotad uporno tvrdili da su trgovina Istok-Zapad, kontrola naoružanja i kulturna razmena vitalni za izglađivanje sukoba među supersilama i stoga vredni samostalnog sprovođenja, liberali su sada objavljivali rat sovjetskom unutrašnjem sistemu. Nimalo zbunjeni činjenicom da su prethodno odbacili koncept povezivanja spoljnopolitičkih pitanja jednog s drugim, sada su iz sve snage oživeli ideju ulančavanja i insistirali da se svi sporazumi povežu sa promenama u sovjetskoj unutrašnjoj praksi.Ovaj preobražaj ogledao se u promeni uredničke pozicije Njujork tajmsa. Za samo nekoliko meseci, u jesen 1972, sa bezuslovnog zagovaranja trgovine Istok-Zapad i kontrole naoružanja - i napada na ideju ulančavanja - prešlo se na strogo kritikovanje svakog sporazuma koji ne raskrinkava sovjetsku unutrašnju strukturu. Trinaestog septembra 1972. Tajms je branio svoje tradicionalno liberalno gledanje da je proširena trgovina 'dovoljno plodotvorna za obe strane da bi je trebalo procenjivati prema njenim vlastitim vrlinama, nezavisno od pojedinačnih drugostepenih sporova na drugim područjima”.
Konzervativistička kritika. Promena stava liberala uskoro je dobila svoj odjek u različitim konzervativnim grupama. Ubeđeni da hladni rat predstavlja ideološku borbu na život i smrt, konzervativcima nikad nije prijalo pregovaranje sa Sovjetskim Savezom u širokim razmerama, jer je sama ta činjenica nagoveštavala izvestan stepen zajedničkog interesa sa komunističkim protivnikom. Po njihovom shvatanju, dok god komunizam ne popusti svoje stege, svaka nada u zauzdavanje sovjetskog ponašanja je iluzorna. Konzervativcima bi najbolje odgovarala neka varijanta izvornog Ačeson-Dalsovog stava ograničavanja koji se sastoji u čekanju sa 'pozicije snage” da komunizam konačno propadne u Sovjetskom Savezu, a po mogućstvu i u Kini. nastaviće se
