Izvor: Blic, 20.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preteće poruke i glasovi
Preteće poruke i glasovi
Za većinu žena njihov odnos sa svojom majkom je najkomplikovaniji i najambivalentniji odnos u životu. Bolni odnosi između ćerke i majke u detinjstvu pogubno utiču na razvoj kćerke, na njenu zrelost, na njen celokupni život. Knjiga 'Žene i njihove majke' Viktorije Sekunde (u prevodu Tatjane Marković objavio izdavač 'Doca' iz Beograda) je štivo i lek za svaku ženu, jer ne govori samo o najlepšim majkama, nego i o majkama koje nisu u redu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje ometaju rast i razvoj svoje kćerke. U njoj su odgovori na mnoštvo pitanja, kao što su: zašto smo nesigurne, slabe, nesamostalne, histerične, zašto radimo pogrešan posao, zašto smo neuspešne i zašto nam partner ne odgovara...? U nekoliko nastavaka 'Blic' donosi najzanimljivije delove iz ove knjige, koji će svakoj ženi, bila uzrasta devojčice ili starice, pomoći da razume i reši najvažniji problem u svom životu.
Žene mogu da definišu same sebe... U smislu njihovih profesionalnih uloga, ali je težnja u suprotnom pravcu, da se blaženo stope u simbiozu sa majkom, snažna kao i uvek', pisala je doktor Džejn B. Abramson, u knjizi pod naslovom 'Majkomanija: Psihološka studija konflikta između majke i ćerke'. 'To je inherentno ljudski'.
Ta potreba za stapanjem se izražava na načine koji su očigledni i očekivani i vrlo svesni, kao i u najneočekivanijim trenucima.
Džoan je po svim merilima nezavisna, uspešna žena. Predsednik je agencije za reklamu i predmet ponosa njenog muža i dvojice odraslih sinova, koji je obožavaju. Pozivaju je da drži govore i dobija nagrade po celoj zemlji. Ali u četrdesetdevetoj godini života Džoan još uvek zove svoju majku za savet, najmanje jedanput, ponekad i dvaput, svakodnevno, bez obzira gde se nalazi. Evo šta Džoan kaže:
'Ne mogu da provedem ni pet minuta sa svojom majkom bez želje da je ubijem, pa ipak, duboko u svom srcu verujem da bih bez nje bila ništa'. Ona je uvek govorila 'Bez obzira šta da se desi, možeš da počiniš ubistvo, možeš da ukradeš, možeš da budeš predmet zgražavanja, samo će te tvoja majka stvarno voleti. Tvoja majka ti nikada neće okrenuti leđa. Nikome ne možeš verovati sem svojoj majci'. I ja verujem u to.
Angela (39) razvedeni nastavnik koji radi u osnovnoj školi u jednom malom gradu, oseća prisustvo svoje majke na sledeći način:
'Moja majka utiče na moje izbore, čak i ako nije prisutna da vidi šta ja radim. Ja znam šta ona misli. Čujem njen glas kada čistim svoju kuću kako mi govori da ovo ostavim ovde, a ono tamo i da ne guram đubre ispod tepiha.
Oduvek sam želela da postanem pravnik. Ali tada čujem svoju majku kako govori 'kako možeš da napustiš svoj posao i svoju porodicu? Kako možeš da budeš odvojena od mene cele dve godine?'. Bez obzira šta radim, uvek čujem njen glas. Ne čistim svoju kuću pedantno kao ona, to je moja pobuna. Ali takođe nisam otišla ni da studiram prava'.
Ove 'poruke', ovi 'glasovi', se ponavljaju tokom ćerkinog života u obliku majčinske litanije koje obrazuju konture našeg života. One počnu sa prvim udahom koji udahnemo kao bebe, kada je naša fizička veza sa našim majkama iznenada prekinuta. I kada je naš prvi korak na putu prema nezavisnosti iznenada započeo.
Period odojčeta je čudotvorno vreme kada nemamo doživljaj sebe kao odvojenog od majke. Beba plače i uzimaju je u ruke, njeno telo se stresa sa olakšanjem, nesvesno je gde se ono završava a gde majka počinje, oni su bar što se deteta tiče još uvek jedna celina. To je najsavršenija zajednica, gde je svaka potreba zadovoljena (zaklon, zaštita, ljubav, hrana) sve povezano fizičkom bliskošću sa majčinom toplinom i zaštitom njene kože, mirisa i ukusa njenog mleka, utešujući zvuci njenog glasa, njen divan osmeh i dodir.
Sem naravno ako beba plače, a niko je ne uzima u ruke. Ili se na nju viče. U tim strašnim trenucima beba postaje svesna da nešto nedostaje, čak i ako ne razume odnos uzroka i posledice; počinje da plače tražeći nešto da ublaži paniku i bol zbog činjenice da nije uzeta u ruke, nahranjena ili utešena.
I ako majka ili njena zamena ne 'spase' dete, svet počinje da biva opasno mesto. Jedan razlog zašto je od izuzetne važnosti odgovoriti na potrebe odojčeta, je to što beba oseća, da je ono uzrok majčine nepažnje. Iako to nije svesna misao, ta vrsta narcističkih osećanja, popločavaju put ka psihološko-fizičkom rastu bebe; s obzirom da beba ne doživljava granice između sebe i svoje majke ona 'veruje' da njen plač izaziva majčinu brigu.
Ako majka ne brine o njoj, beba veruje da je ona sama dovela do odbacivanja tako što nije dovoljno vredna brige ili ljubavi. To 'verovanje' progoni osobu celog života. (Na kraju ako se bebine potrebe uvek ignorišu duži vremenski period ili ako se napusti u potpunosti ona potiskuje svoja osećanja, sve svoje nade, svoju svesnost, apetit, i gubi volju za životom). Odsustvo 'mame' ili osobe koja o njoj brine, ko god da je, postaje zastrašujuće čak ugrožavajuće.
Ali ako kao što je obično slučaj, bebina mama, pruži bebi ljubav, pažnju i brigu ona počinje da uči da je svet sigurno mesto i postaje rada da ga istražuje. Jer koliko god da beba čezne za zaštitnom toplotom majčinih ruku ona takođe žudi da upozna širi svet a taj širi svet je mesto gde beba otkriva svoj 'self'.
Posmatrajte odojče, kako sa osmehom trijumfalno lupa nogama, iza stolice, van majčinog pogleda; i obratite pažnju na trenutak kada više ne može da je vidi. Njegovog lice se grči u strahu i uplašeno žuri nazad u majčin zagrljaj. Beba može 'da ode' u početku samo par trenutaka jer na neki način nosi svoju majku sa sobom. Na osnovu činjenice da je majka za bebu uvek bila tu, beba ima poverenje. NASTAVIĆE SE
Viktorija Sekunda: Zašto nisi prijateljica sa svojom majkom
