Izvor: Blic, 26.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravila zavođenja
Pravila zavođenja
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Za ženke se pretpostavljalo da su slepe žrtve svojih hormona, no ispostavilo se da se oni luče usled njihovog vlastitog ponašanja i usled ponašanja onih koji ih okružuju u istoj meri kao i kroz nesvesne, neumitne procese.
Povrh svega, naglašava se činjenica da nije čitava priroda podeljena na mužjake i ženke, poglavito zbog postojanja mnogih bića koja se razmnožavaju bez parenja, te onih koja za života mogu da promene pol kao da odlučuju o tome šta da obuku. Ima vrsta gde su životinje većim delom života ženke, razmnožavajući se bez polnog odnosa, sve dok se ne pojavi kriza i ne ponestane hrane. Tada one prestaju da donose na svet potomke koji su istovetni kao i one i počinju da rađaju mužjake, čija je uloga da ponude drukčija rešenja za krizu. Mužjaci nisu nužno snažniji, a ženke nisu obavezno više zainteresovane za društvo mužjaka, osim kad podižu mlade. Dešava se da im je veoma teško udovoljiti pri izboru partnera: ptica zvana zapadnjački gnjurac odbije devedeset sedam posto muških udvarača, a nije slučajno ni to da se, spolja gledano, ne razlikuje ni po čemu od mužjaka, osim po glasu. Ima među životinjama mnogo samaca ravnodušnih prema seksu, poput ženke jelena koja sa mužjakom živi samo jedan dan godišnje. No, bez svake sumnje, trebalo je da prođe mnogo hiljada godina da bi životinje razvile ove nastranosti i ove raznovrsne oblike samostalnosti.
Ako ovo ima ikakve veze sa ljudima, jedva da iznenađuje činjenica da se ženama čini tako teškim da sretnu muškarce koji se uklapaju u njihovu idealnu sliku o njima. Napori koje žene ulažu da promene ponašanje muškaraca prema njima imaju dugu istoriju, ali se razlikuju u pogledu cilja, a te promene su i neizbežno dovele do neočekivanih, neželjenih ishoda. Na primer, žene su pokušale da preinače udvaranje, stalno iznova menjajući pravila zavođenja, što je dovelo do prekrajanja odnosa koji vlada među bračnim parovima.
Premda tradicija ima mnoga strana, jedna od najrasprostranjenijih jeste ta da devojke ne smeju da poznaju muškarca dok se ne udaju, kao i da ne smeju da bogate svoja znanja ni posle venčanja. Pod takvim okolnostima, udvaranje muškaraca bilo je oblikovano delom po uzoru na trgovačke metode – pregovaranje sa njenim roditeljima – a delom i po ugledu na vojničku praksu – opsada, smotra snage, sejanje zabune putem poklona i obećanja, sve dok ona ne izusti 'predajem se'. Ipak, neke su žene odbijale udvarače iz razloga koji nijedan muškarac nije bio u stanju da razume, pa je to bilo nalik otkriću neke nove vrste oklopa, koji je lukove i strele stavio van upotrebe. Nisu se sve žene udavale kao mlade, iz pokornosti prema roditeljima. U mnogim je epohama približno jedna trećina venčanja bilo drugo venčanje po redu, budući da su ljudi umirali rano (trideset godina je nekad bilo sve što se od života moglo očekivati). Može biti da su upravo udovice (i kasnije raspuštenice) tome utrle put.
Ženama se nekad govorilo da će naučiti da vole svoje muževe posle venčanja, ma kako im oni isprva bili odbojni. Ali, neke su žene počele da traže da se ta mogućnost dokaže i pre venčanja, ili makar da ih muškarac najpre uveri da ih voli. Kad se to konačno desilo, muškarci su izgubili kontrolu nad udvaranjem, budući da nije postojala nikakva tehnika zaljubljivanja, niti kakva institucija koja bi mogla da ga uređuje. Rezultati se najbolje mogu pratiti u američkoj istoriji udvaranja, najmanje tajanstvenoj, najraznolikijoj i verovatno najuticajnijoj na svetu. Amerikanci su se šezdesetih godina devetnaestog veka već žalili na krizu muškosti.
Nastaviće se...
