Izvor: Blic, 17.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prava zavera strasti
Prava zavera strasti
Zašto smo više napredovali u kuvanju nego u seksu? Kako su neki ljudi postali imuni na usamljenost? Zašto je radoznalost ključ slobode? Otkud nam ideje gostporimstva? Zašto su prijateljstva između mušakaraca i žena tako krhka? Kako su ljudi pronalazili izlaz iz usamljenosti, straha i besciljnosti nekada, a kako to čine danas? To se neka od pitanja na koja daje odgovor Teodor Zeldin, u izuzetno zanimljivoj knjizi 'Intimna istorija čovečanstva', koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << su preveli Robert Rakočević i Olga Sabo, a objavila beogradska izdavačka kuća 'Geopoetika', Dositejeva 13, (011/635-646, 328-4267, e-mail: geopoet@eunet.yu). Neobična erudicija i ogroman istraživački trud Zeldina omogućili su čitaocima ove knjige i feljtona, koji donosimo, da sagledaju kako se razvijalo ljudsko intimno iskustvo i kako smo došli do današnjih načina osećanja i mišljenja.
Celokupna rasprava o sidi skinula je veo tajne sa seksa. No, ona se bori za održanje romantične ideje ljubavi, što znači da svako za sebe odlučuje šta je ljubav. 'Ne želimo da ljubav postane obična, banalna. Ona treba da bude nešto lično. Ja ne želim da obelodanjujem pojedinosti svog privatnog života. Ako nas nateraju da govorimo o svojim privatnim životima, oni će postati neka vrsta dužnosti i time izgubiti na važnosti.'
Iz ovoga proizilazi da je ljubav jedno od poslednjih pribežišta gde neko može da oseti da je on ili ona postigao nešto plemenito i da stekne priznanje druge osobe: jedna od samo nekoliko mogućnosti uspešne borbe protiv sumnje u sebe.
Ljubav više nije ono što je bila. Danas u svetu postoje dva tipa žena kojih je u prošlosti bilo vrlo malo: obrazovane i razvedene. Svaki put kad se pojave nove vrste ljudi, one strastima daju novi pravac. Može izgledati da oni nastavljaju da veruju da je ljubav misteriozna, govoreći o ljubavi bez zadrške, kao da se ona nikad ne menja. U prošlosti su oni, međutim, razdvajali različite elemente od kojih se sastoji ljubav i prespajali ih kako bi udovoljili sebi, preplićući ih, dodavajući, ponešto izbacujući. Ljudi su bili daleko manje bespomoćni pred strašću nego što o tome govore legende. Umeli su da stalno iznova u nju unose nova značenja, isto tako čudesno kao što su zrno pretvarali u hleb, ili knedle, ili u kolačiće začinjene hajdučkom travom.
Svima je poznato da su strastvenoj ljubavi novi oblik podarili nemački romantičarski pesnici, pre njih francuski vitezovi i trubaduri, a oni su i sami preobražavali odjeke osećanja koja su prečistili arapski osvajači Španije. No, ove promene ne idu sve u istom pravcu – istorija ljubavi nije neki odlučni pokret prema većoj slobodi, već pre nekakva oseka ili naprosto tok, ili pak vrtlog, sa periodima smirenja. Današnji zapadnjaci koji koriste kontracepciju imaju pred sobom mnoge mogućnosti. Iznenađuje to što se sada, kada se ljubav ceni više no ikad, u školama ne uči njena istorija, njene bitke, usponi i padovi njenih vladavina, njene diplomatske metode i retorika, kao i licemerstvo njene ekonomije. Možda će se ispostaviti da je seksualno obrazovanje tek prva lekcija znatno dužeg programa.
Proces oblikovanja strastvene ljubavi u različite vidove može se naročito dobro uočiti pod mesečinom Hiljadu i jedne noći, pošto su srednjovekovni Arapi nekada bili najrafiniraniji ljubavnici na svetu.
U Arabijskoj pustinji beduinski nomadi, vodeći najjednostavniji mogući život, nisu marili za strastvenu ljubav. U njihovim pesmama iz šestog veka ona je predstavljena kao vračarija, đavolja rabota, sa efektom sličnim onom od vina, koje nas mami da ga pijemo, pa su ismevali muževe koji su odveć voleli svoje žene. Taj stav je u većini zemalja u nekom trenutku preovladavao. On je normalan, jer je zasnovan na strahu, a strah je normalan. Bili kako bilo, kod Beduina je bila dozvoljena komotna prisnost među polovima. Opušten odnos je bio stvar etikecije, pa su muškarci i žene jedni drugima mogli da kažu bilo šta. Upravo je kroz ovu vragolastost razvijena izvanredna ideja da dvoje ljudi mogu da se vole do te mere da se odreknu svega drugog. Kada bi se neka domaća devojka začikivala sa nekim stranim posetiocem (kojem je tradicionalno beduinsko gostoprimstvo dozvoljavalo slobode koje su oni sebi uskraćivali), to je dovodilo u pitanje lojalnost plemenu. Humor, koji je bio uobičajeni sigurnosni ventil, izmakao bi kontroli, te bi uzbuđenje zbog rušenja pravila, preuzimanja rizika, pustolovine u nepoznato, mišljenja da se ima pravo nasuprot uverenju celog sveta, davanje prednosti tajanstvenom nad poznatim licem, postali prava zavera strasti. 'Šta nam to donese ljubav u dolini Bagid?' pita jedna beduinska pesma i odgovara da su to šaljive uvrede koje su razmenjivali ljubavnici, duhovito odgovaranje što je postepeno srušilo naizgled nepokolebljive istine. Stranac bi od ovog običaja načinio besmislicu.
Nastaviće se...
