Izvor: Danas, 22.Okt.2015, 11:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak na svetsku scenu
Na fudbalskim stadionima u Srbiji pitanje simbolike nije bilo ni malo problematično.
Jugoslovenska zastava se nije mogla videti praktično nikada, dok je kao nezvanična himna Srbije "usvojena" stara svečana pesma "Bože pravde". Međutim, s obzirom da ni klubovi ni reprezentativne selekcije nisu imali pravo da nastupaju na međunarodnim takmičenjima, prilika da navijači izraze svoj stav o ovom pitanju praktično nije ni bilo. Situacija se promenila nakon ukidanja sportskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sankcija i povratka jugoslovenskih / srpskih timova na evropsku i svetsku scenu. Od tog trenutka, može se reći, započinje pravi "rat simbola", koji će trajati praktično sve do otcepljenja Crne Gore i de facto proglašenja nezavisnosti Srbije 2006. godine, a čija kulminacija je viđena od 1996. godine do pada Miloševićevog režima. Odnos prema himni "Hej Sloveni" u periodu nakon raspada bivše države bio je manje ili više ambivalentan (Spasić). Veliki broj ljudi je prema ovoj himni gajio izvesna nostalgična osećanja, povezana sa "mirnijim i srećnijim" vremenima Titove Jugoslavije, u onom smislu u kome to Velikonja definiše kao "pasivnu nostalgiju" (Velikonja). Istovremeno, stara himna je doživljavana i kao svojevrstan anahronizam, koji više ni na koji način ne predstavlja realno stanje. S druge strane, značajan broj ljudi ovu himnu je razumeo kao simbol komunističke Jugoslavije sa kojom bi trebalo raskrstiti jednom za svagda, a velika većina posetilaca fudbalskih utakmica u Srbiji je delila to mišljenje. Što se tiče samih navijača, o njihovom odnosu prema Saveznoj republici Jugoslaviji i njenim simbolima najbolje govori slogan navijača Crvene zvezde: "Zvezda, Srbija, nikad Jugoslavija". Delije su čak zauzele i zvaničan stav da se za reprezentaciju organizovano ne navija sve dok se država zove Jugoslavija i dok ima simbole koji referišu na nekadašnju državu.
Rezultat ovog "rata simbola" manifestovao se u tome što je tokom svakog intoniranja himne pred utakmice reprezentativne selekcije ceo stadion zviždao i glasno negodovao. Vremenom, međutim, ova vrsta protesta protiv ancien regime postala je veoma snažno sredstvo bunta protiv aktuelne vlasti. Zviždanje himni više nije bilo samo sredstvo da se ispolje "nacionalna osećanja" već i delotvoran metod simboličkog obračuna sa Miloševićevom vlašću, koja je bila percipirana kao anahrona, poput simbola "njegove" države. Odgovor vlasti na ovaj čin građanske neposlušnosti uglavnom se svodio na manipulaciju i prećutkivanje, tako što se, za vreme intoniranja himne u direktnom TV prenosu utišavao ton, pa tako zviždanje i negodovanje nisu mogli ni dopreti do televizijskih gledalaca.
Eklatantan primer takvih manipulacija vidi se kada se uporede dva snimka kvalifikacione utakmice za EURO 2000 između SR Jugoslavije i Hrvatske, odigrane 18. avgusta 1999. godine, nekoliko meseci nakon završetka NATO bombardovanja. Prvi je petominutni prikaz meča na zvaničnom Youtube kanalu Fudbalskog saveza Srbije, a drugi snimak utakmice emitovan na Hrvatskoj radio-televiziji (HRT). Ukoliko bi se oba snimka pregledala isključivo tonski, stekao bi se utisak da se radi o dva potpuno različita fudbalska meča. Dok na verziji koju prezentuje zvanično telo srpskog fudbala navijači frenetično pevaju "Jugoslavija - Jugoslavija" i uzvikuju "Plavi, plavi!", akustični utisak snimka sa HRT-a donosi potpuno drugačije čulne senzacije, gde mnogo više dominiraju uzvici poput "Ubij ustaše". Prilikom sviranja himni, i na jednom i na drugom snimku (s obzirom da je HRT preuzimao prenos od Radio-televizije Srbije) se samo na početku mogu čuti zaglušujući zvižduci, dok potom ton biva prigušen, u skladu sa gorepomenutom manipulativnom strategijom. Hrvatski komentator je tom prilikom objasnio gledaocima da se "ovde to tako uobičajeno radi", uz opasku kako je "fućkanje tuđoj i sopstvenoj himni više nedostatak kućnog odgoja nego politički stav".
Nastavlja se
.jpg)
