Izvor: Danas, 26.Sep.2015, 23:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poveravanje nekolicini prijatelja
Neposrednih svedoka Giškine priče ima. Ipak, odanost uspomenama na Giškin značaj u svetu koji mu je podario epitet najvećeg, bila je prevelika da bi se čak i razmišljalo o neizgovorenoj, a među redovima možda naslućivanoj, materijalnoj ponudi za svedočenje pred nemačkim sudom.
Giška se o ovoj epizodi u svom životu poverio nekolicini prijatelja. Niko od njih nije pristao da to javno potvrdi. S druge strane, učešćem u akciji se po Beogradu hvalilo bar desetak kriminalaca. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Verovatno zbog toga je, tumačeći mogućnost učešća kriminalaca u akciji DB-a, stariji kriminalistički inspektor zaključio:
"Ljudima iz DB-a apsolutno ne verujem. A pogotovo ne kriminalcima koji su s njima sarađivali. Vrlo je moguće da su kriminalci, po dogovoru s nalogodavcima iz DB-a, namerno širili priče o svom učešću u akcijama u inostranstvu kako bi se pažnja skrenula s prave strane. Kada takvi međusobno sarađuju, sve je moguće. Osim da se sazna istina."
Giška nije bio sklon mistifikacijama. Dvojici mladih Voždovčana, prema kojima je imao pokroviteljski odnos, danas obojici pedesetogodišnjaka koji više vremena provode u inostranstvu nego u Srbiji, '90. godine je u grubim crtama opisao detalje operacije "Dunav", kako je u Srbiji imenovana akcija Đurekovićeve likvidacije. Jedan od njih dvojice mi je u razgovoru vođenom pre nekoliko godina priznao da im je Giška ispričao da je dobio zadatak da sastavi ekipu za odlazak u Minhen, te da je u nju uvrstio i Željka Ražnatovića Arkana. Prema tvrdnji inspektora DB-a, u ekipi se nalazio i "jedan umetnik", ali mu ime nije izgovorio. S obzirom na milje o kojem se radilo i uzak krug mogućnosti, nesumnjivo je mislio na samoukog slikara Dragana Maleševića Tapija.
Malešević je više puta pominjan kao saradnik SDB-a. Nije krio poznanstva i prijateljstva sa poznatim beogradskim kriminalcima. U razgovorima za medije često je navodio kako je dar za falsifikovanje i sumnjivu zaradu pokazao još u ranom detinjstvu. Veštinu mu nisu osporavali, ali je stručnu javnost iritirao pošto je slikarstvo koristio kao paravan za nečiste poslove, prevare i nezakonito sticanje novca. Tapi je 29. oktobra 2002. priveden u beogradsku policiju zbog saslušanja u vezi sa ubistvom policijskog generala Boška Buhe, odnosno poznanstva sa članovima grupe koja je sumnjičena za zločin. Prilikom saslušanja Tapiju je pozlilo, imao je visok krvni pritisak, pokušana je reanimacija, ali je preminuo. Zvanično je saopšteno da je uzrok smrti srčani napad, što je potvrdio i obdukcioni nalaz. Ipak, usledile su spekulacije o uzroku infarkta i Tapijeve iznenadne smrti u zgradi policije. Između ostalog, da je infarkt usledio nakon što su mu predočeni dokazi o brojnim falsifikatima koje je napravio. Prema verziji događaja potekloj od njegovih prijatelja, Tapija su, iznuđujući priznanje, mučili stavljanjem plastične kese na glavu i gušenjem, usled čega je dobio infarkt.
Nijedno drugo ime nije pomenuto, ali se pričalo da je Giška po završetku akcije bio nezadovoljan nekim učesnicima akcije zbog čega je kasnije u Beogradu došlo do svađe. U novinskoj ispovesti Đorđe Božović, izostavljajući detalje, ali otvoreno ukazujući na kontekst svoje priče, to vreme slikovito je opisao:
"Mi smo bili tako idealistički trovani, misleći kako radimo dobro za otadžbinu. A otadžbina se tada računala od Đevđelije do Triglava. Ne treba nikom zameriti što je tada nešto uradio zaslepljen ljubavlju prema otadžbini. Drugačije smo mi to onda gledali, i molim emigraciju i sve Ijude koji su nam bili na meti, da nikad ne zamere volu koji je gazio kupus, već onima koji su imali vola i slali ga gde su hteli. Jer, vo je uvek vo. Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo dužni nikakva izvinjenja, jer je među nama večni rat."
Nastavlja se
.jpg)
