Izvor: Blic, 25.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poraz radi pročišćenja nacije
Poraz radi pročišćenja nacije
Memoari Henrija Kisindžera, ("Godine obnove", BMG, Beograd) bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD, a potom i državnog sekretara u vreme Ričarda Niksona i Džeralda Forda, dragocen su izvor raznovrsnih činjenica, uvida i zanimljivih razmišljanja o jednom od najznačajnijih razdoblja američke politike nakon Drugog svetskog rata. Jedan od najvećih američkih diplomata govori o "novo svetskom poretku" i njegovim kreatorima na osnovu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << najpoverljivijih dokumenata američke unutrašnje i spoljne politike. U Blicovom feljtonu, koji je priredio Dragan Bisenić, Kisindžer objašnjava neke od događaja koji su doveli do "novog svetskog poretka" i istovremeno portretiše ličnosti američke i svetske politike koje su njegovi kreatori.
Za dva naraštaja komunističke istorije, nijedna komunistička partija nije pobedila na slobodnim izborima. Jedini saveznici Sovjetskog Saveza nalazili su se u Istočnoj Evropi, a i oni su držani u stroju onim što je dostizalo stepen sovjetske vojne okupacije. Kad je obavljeno naše otvaranje prema Kini, Sovjetski Savez se suočio s koalicijom svih industrijskih nacija sveta, koja je uz to u prećutnom savezništvu s najmnogoljudnijom zemljom. Pre ili kasnije ova će jednačina proraditi u korist demokratija, ukoliko budu mogle da avanture Sovjetskog Saveza obuzdaju zastrašivanjem, i Sovjetima daju priliku da smanje konfrontaciju mogućnostima saradnje. Nijedan novi predsednik od Harija S. Trumana nije nasledio toliku lestvicu spoljnopolitičkih problema u prvih nekoliko sedmica svoga mandata, a nikom se od Linkolna to nije dogodilo u taku nepogodnom domaćem okruženju. Skoro svim sukobljenim snagama u Sjedinjenim Državama bilo je teško da se izvuku iz unutrašnjih bitaka protekle decenije. Posebno su veterani Vijetnamskog protestnog pokreta, odani pretpostavci da je spoljna politika moralistički komad u kojem je Sjedinjenim Državama dodeljena uloga nitkova, tugovali za borbama koje su predstavljale izvorno iskustvo njihovog života.Nijedno drugo društvo u tolikoj meri sebe ne zamišlja kao proizvod jedinstveno moralne vizije kao što to čini američko. Svojom geografijom pošteđene nužnosti geopolitike kao i njenih iskušenja, Sjedinjene Države su prožete ubeđenjem da se politički sporovi - naročito u vezi sa spoljnom politikom mogu izjednačiti sa biranjem između dobra i zla. Amerikanci su svoje društvo uvek shvatali kao društvo koje u svetskim poslovima stremi savršenstvu, i koje je nagrađeno kad ispuni to obećanje a kažnjeno kad u tome ne uspe. Vilsonovstvo je ovo uverenje pročistilo u jedinstvenu teoriju da nisu toliko ratovi izazvani borbom za vlast koliko ta borba odražava unutrašnje moralne neuspehe, naročito stepen do kojeg društvo omašuje da dostigne demokratski ideal. U svetu demokratskih zemalja, sukobi bi se sređivali međunarodnim zakonom. Savezništva bi se zasnivala na načelu kolektivne bezbednosti, što bi odbranu temeljilo manje na ravnoteži sile, a više na koaliciji pravičnih protiv onih koji ne znaju za zakon. Sve su ove pretpostavke bile usađene u strme planine i bujna pirinčana polja Vijetnama. Imajući na umu svoje istorijske tradicije i svoje vrednosti, Sjedinjene Države su ušle u Indokinu iz visoko moralnih razloga: iz uverenja da demokratske ustanove, budući univerzalno primenljive, mogu uspešno da se presade na polovinu jedne podeljene zemlje udaljene trinaest hiljada kilometara i obuzete krvavim građanskim ratom, i da će se načela koja su obnovila Evropu pokazati podjednako primenljiva i na politiku Jugoistočne Azije. Kad su se ova uzdanja pokazala kao iluzorna, američka vodeća klasa je izgubila koherenciju. Kritičari su se ustremili ne toliko na greške suđenja koliko na valjanost američkog iskustva. Za sve veći osećaj osujećenosti oni su krivili neuspeh celokupnog političkog sistema i etičke mane koje treba u korenu očistiti.Tako se dogodilo da je glavnina starog establišmenta - ljudi i žene koji su davali smer i ton američkoj spoljnoj politici za jednog naraštaja - počela da insistira na porazu vlastite zemlje zarad njenog pročišćenja. Tokom dvadesetih godina, izolacionizam se unutar Sjedinjenih Država bio pretvorio u opšterašireno verovanje da je zemlja previše etična da bi se izložila nesavršenostima okolnog sveta. Tokom i posle Vijetnamskog rata, izolacionizam je poprimio oblik pretpostavke da smo odviše poročni da bismo učestvovali u međunarodnoj politici. Dok su se liberali okrenuli pacifizmu, radikalizmu i protestu, konzervativci su se pretvorili u krstaše. Nekada su oni podržavali politiku ograničavanja na tradicionalnim američkim osnovama kao način preobražavanja sovjetskog sistema u demokratiju. Kako je politika ograničavanja propadala u Jugoistočnoj Aziji, neke konzervativce je nacionalno poniženje podbolo da napadnu ne protestni pokret već administraciju koju su i učesnici protesta napadali i kočili. nastaviće se
