Izvor: Blic, 19.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomogao fašistima
Pomogao fašistima
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. Gotjeov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Bez pakosnog preterivanja, možemo reći da su objektivno crnogorski kralj Nikola i austrijski vladar Franc Jozef bili na istoj muci: pojava velike Srbije koja bi, obuhvativši Crnu Goru, privukla sebi sve Slovene Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, potčinjene dvostrukoj monarhiji.
Crna Gora je u potpunosti sledila sudbinu Srbije, deleći njene uspehe i njena iskušenja. Zapravo, zbog udaljenosti od austrougarske granice, njena teritorija nije bila pogođena srpskom nedaćom pre prvih nedelja 1916. U tom trenutku Austrijanci, razdraženi srpsko-crnogorskim vojnim savezom, odlučuju da osvoje Crnu Goru kao što su bili osvojili Srbiju. U februaru 1916, u borbi kod Mojkovca, crnogorske trupe je porazio neprijatelj koji nije štedeo ni ljude ni opreme da bi izašao na kraj sa malom kraljevinom.
Usplahiren zbog ove propasti, kralj Nikola je pokušao da pregovara o separatnom miru sa Austrougarskom. Njegov cilj je bio da odvoji sudbinu svoje zemlje od sudbine Srbije koja je, praktično, bila izbrisana sa karte od kraja 1915. Ovaj monarhov stav su strogo osudili crnogorski rodoljubi koji su u tome, uostalom sasvim ispravno, videli čin izdaje u odnosu na Južne Slovene. Prestavši tada da preduzima nezgodne inicijative, Nikola se ukrcao na brod u Kotoru da bi utekao kod svoga zeta italijanskog kralja.
Stari kralj nije više nikada video Crnu Goru. Posle Italije, pošto je sklopljen mir, on je prebegao u Francusku. Najpre u Merinjak, blizu Bordoa, zatim na rt Antiba. Iz svog izbeglištva on je svečano osudio crnogorsku Skupštinu koja ga je 1. decembra 1918. svrgnula sa njegovog prestola, proklamovala pad njegove dinastije i izglasala ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom pod žezlom Karađorđevića. Nikola, koga su podržavali neki nacionalisti, tvrdio je da je glasanje u parlamentu bilo krivotvoreno prisustvom srpskih trupa na Cetinju. To je značilo vrlo brzo zaboraviti svoju vlastitu odgovornost za propast monarhije, svoje dvolično ponašanje u odnosu na Srbiju, a naročito grešku koju je predstavljao pokušaj separatnog mira. S druge strane, ako je vičući na srpsko nasilje iz decembra 1918. Nikola želeo, pre svega, da sačuva budućnost svoje dinastije, on nije uviđao - možemo se bar nadati - da izmišlja dokaze za svoga zeta Viktora Emanuela III od Italije, dokaze koje će fašistička vlada Rima znati jednog dana da iskoristi protiv Jugoslavije.
Crnogorski kralj Nikola I, 'jedna od najživopisnijih figura blakanske istorije', kako ga je ocenila štampa, umro je u izgnanstvu u Lizeronima, svojoj vili na rtu Antiba 1. marta 1921. Kraljica Milena, koja ga je pratila u njegovom izgnanstvu, sledila ga je i u smrti 1923. Ni njegovi zetovi, italijanski kralj Viktor Emanuel i srpski kralj Petar, ni njegov unuk jugoslovenski princ regent Aleksandar, nisu prisustvovali njegovoj sahrani. Oko njegovog kovčega bile su samo velike ruske vojvode za koje je bio vezao svoju porodicu. Pošto su nadživeli svet koji je nestao, oni su bili u povorci na sahrani poslednjeg suverena kraljevine koja bi se mogla lako okvalifikovati kao opereta kad legendarno junaštvo njenog malog naroda ne bi zasluživalo najveće poštovanje.
Kratkotrajni povratak monarhije. U proleće 1941, pošto je Hitler raskomadao Jugoslaviju, kraljevina Crna Gora je ponovo rekonstruisana pod italijanskim protektoratom. Musolini je ponudio presto crnogorskom knezu Mihajlu, sinu princa Mirka, drugog sina Nikole I, i princeze Natalije Konstantinović. Knez, demokrata po ubeđenju, odbio je da igra ulogu marionete, odustao je od ljubaznog Dučeovog predloga. Ovu drskost je platio interniranjem u Nemačku za sve vreme rata. Italija je bila prinuđena da sama upravlja kraljevinom Crnom Gorom koja je, zbog odsutnosti pretendenta Petrovića Njegoša, morala da za vreme konačne pobede Osovine pozove princa iz Savojske kuće, naslednika prava crnogorske dinastije preko italijanske kraljice Jelene, supruge Viktora Emanuela III i kćerke Nikole I.
Nastaviće se...
