Izvor: Blic, 30.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomoć koja nikom ne treba
Pomoć koja nikom ne treba
Privilegije, korupcija, pljačka, podmetanja samo su neka obeležja većine humanitarnih organizacija koje zemljama Trećeg sveta danas pružaju pomoć. Humanitarne organizacije su veoma često poslednje utočište prevaranata. Jedan afrički izbeglica pita: 'Zašto se na svaki američki dolar pomoći mora da prikači i 20 Amerikanaca'. Zaposleni u UN su za dva dana primali više nego što su njihovi programi pomoći ugroženim obezbeđivali prosečnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Kambodžancu za 27 meseci trajanja programa. To su samo neke konstatacije iz knjige 'Gospodari siromaštva' Grahama Henkoka, (IP 'Plavi krug', Beograda, IP 'Neven', Zemun; Brankova 13-15, tel: 011/633-066; 430-809; 064/13-69-514) o kojoj je kritičar New York Times Book Review napisao: 'Kada bi knjige imale ruke, ova bi svoje ispružila da zadavi funkcionere Ujedinjenih nacija dok je ovi krišom, uvijenu u braon papir, budu čitali za svojim kancelarijskim stolovima'. Iz feljtona koji sledi čitaoci Blica će moći da steknu neke predstave o tome kuda odlazi novac koji svake godine prikupe najbogatije zemlje za pomoć najsiromašnijima na planeti.
Želja da se pomogne drugome, koja predstavlja najjači motiv za pružanje pomoći, najviše dolazi do izražaja tokom nesreća i vanrednih situacija. To je, međutim, mač sa dve oštrice. S jedne strane, prikupi se brdo novca. S druge, to izaziva diskusiju o tome kako taj novac treba upotrebiti, a oni koji tu isteruju mak na konac deluju nam prilično odbojno. Kritikovati humanitarne akcije i velikodušnost je kao kritikovati materinstvo; to se jednostavno ne radi. Jedan posmatrač je ovaj problem posebno dobro izrazio: 'Humanitarni aktivisti traže od pojedinaca i vlada da im daju novac kako bi mogli da previjaju rane, uteše slabe, spasu živote. Samilost nalaže da se metod ne dovodi u pitanje. Budući da njih vodi dobrota i moralna čistota, svako ko stavlja prepreku ostvarivanju ciljeva humanitarnih aktivnosti, automatski je nemoralan. A pošto je cilj tako dobar, nezamislivo je da primaoci ne budu zahvalni”.
Ali, za šta konkretno primaoci treba da budu zahvalni?
U nekim slučajevima, to što se preduzima daleko je ispod onoga što donatori i poreski obveznici očekuju. Avgusta 1988. godine, na primer, Sudan, koji je prethodno pretrpeo katastrofalne suše, sada je bio pogođen katastrofalnim poplavama izazvanim izlivanjem Nila i preko noći više od milion ljudi u glavnom gradu Kartumu našlo se bez krova nad glavom. Dok je voda nastavljala da raste, epidemije bolesti kao što su kolera i tifus pretvarale su se u sve goru pretnju. Pored toga, mnoge žrtve poplave našle su se bez igde ičega: i bez krova nad glavom, i bez hrane. Agencije za pružanje pomoći u industrijalizovanim zemljama odgovorile su na ovu nesreću gromoglasnim apelima na televiziji i u štampi i brza pomoć je pristigla u vidu miliona dolara. Dve nedelje posle poplave, međutim, na terenu se gotovo nikakav efekat ove pomoći još nije mogao primetiti: desetak razbacanih plastičnih pokrivača i ćebad, pristiglih iz Crvenog polumeseca, i jedan punkt za raspodelu brašna sa samo dvanaest džakova. Novinarima koji su došli da izveštavaju s ponosom je pokazan novopodignuti kamp sa 300 šatora koji je bio poklon Velike Britanije: iz očigledno nepoznatih razloga (jer niko od prisutnih nije umeo da objasni o čemu je reč), šatori su ostali prazni, a čuvala ih je straža pod oružjem. Za to vreme, desetine hiljada beskućnika tumaralo je okolo ili se guralo po prenatrpanim kućicama napravljenim od blata.
Do tog momenta, ništa manje nego 85 specijalnih letova iz Velike Britanije i SAD donelo je do tog mesta 1.200 tona pomoći. U ovim kontingentima nalazilo se, na žalost, samo 400 tona hrane (uprkos preporuci Ujedinjenih nacija prema kojoj bi 12.000 tona bila adekvatna količina za podmirenje najhitnijih potreba). 'Tako da smo, kad smo se prošetali po terenu, saznali da gotovo niko ništa nije dobio”, rekao nam je Al Hadž Nugdala Rahman, član lokalnog parlamenta. U hrani koja je bila poslata nalazila se i veća količina svežeg mesa, koje je, u nedostatku frižidera, veoma brzo počelo da se kvari. Kad se krenulo sa distribucijom, meso je, prema rečima jednog humanitarca, već snažno zaudaralo. Nasuprot tome, neophodni artikli dužeg roka trajanja kao što su odeća, sapun i sanitarni šatori gotovo uopšte nisu viđeni tokom prve dve nedelje. Uprkos ovakvim manjkavostima tokom prvih kritičnih dana, u kasnijem periodu napravljeni su veliki napori da se u sudanskoj krizi pomogne onima najugroženijima. Suviše često, međutim, apele za pomoć ne sledi akcija praktičnog tipa. Jedna od agencija koja se izveštila u lepom govoru i minimalnom delovanju je Projekt 'Glad” (Hunger Project), ogromno međunarodno preduzeće koje prikuplja novac u Sjedinjenim Američkim Državama, Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama, uz napomenu da je njihov cilj 'iskorenjivanje gladi i izgladnelosti” u zemljama Trećeg sveta. U stvari, oni prikupljeni novac gotovo nikome ne šalju. Prema američkom Nacionalnom informativnom birou dobrotvornih društava, Projekt 'Glad” je primio donacija u ukupnom iznosu od 6,981.005 dolara u 1985. godini. Od ovoga, 210.775 dolara prosleđeno je u vidu poklona drugim organizacijama koje se bave spasilačkim radom u zemljama koje je pogodila glad. Sve ostalo je potrošeno u samim Sjedinjenim Državama na stavke kao što su 'upis novih članova i aktivnosti Komiteta”, 'usluge informisanja, obrazovanja i komunikacija”, 'publikacije”, 'uprava i razno”, 'akcije prikupljanja pomoći” i slično. Telefonski računi za tu godinu dostigli su oko pola miliona dolara. Tokom 1984. godine, Projekt 'Glad” je preko svoje filijale u Velikoj Britaniji prikupio 192.658 funti od građanstva, a od toga je samo 7.048 funti otišlo Trećem svetu. nastaviće se
