Izvor: Danas, 14.Avg.2015, 13:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika postaje moje prokletstvo
Dobrica Ćosić je, kao retko koji pisac, u brojnim razgovorima, ispričao istoriju svakog svog romana: razne varijante naslova, razlog nastanka, plan i realizacija.
Smisao svake od ovih malih istorija bio je da sebi i čitaocima kaže dokle je stigao u svom književnom naumu, u podizanju romansijerske građevine. Međutim, u Piščevim zapisima Ćosić ne piše ni o književnim pitanjima, ni o književnom životu, iako aktivno učestvuje u podelama na moderniste i realiste. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Ne piše ni o književnim delima pisaca - savremenika (Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Marko Ristić, Oskar Davičo, Meša Selimović, Antonije Isaković), već ih procenjuje sa stanovišta njihove vanknjiževne uloge u "Istoriji" njihovog odnosa prema Jugoslaviji i srpskom pitanju.
O privatnom životu, Ćosić u Piščevim zapisima govori vrlo škrto. Najvažnije događaje: rođenje ćerke, ubistvo brata, smrti svojih najbližih registruje suvo, samo jednom rečenicom. Dnevničke beleške o putovanjima po zemljama Istoka i Zapada, po Africi, nisu opisi ni prirode, ni ljudi. Ne postoji utisak koji može da pomeri Dobricu Ćosića. Šta je, onda, predmet Piščevih zapisa?
"Politika postaje moje prokletstvo. Kazna mog revolucionarstva i predanosti opštem dobru. Mora mog angažovanja. Osveta nad oslobođenjem" - piše Ćosić 21. januara 1966. godine. A na više mesta u dnevničkim beleškama očajava što ga političko angažovanje odvaja od književnog rada i uverava i sebe i čitaoca da je on, pre svega, pisac. Političko angažovanje, pak, ima dva nivoa: javni i onaj nedostupan javnosti, sazdan od mnoštva odnosa i veza sa nosiocima najviših partijskih i državnih funkcija, predstavnika humanističke inteligencije ali i ljudi iz naroda. Tu počinju teškoće za istraživača: neke su savladive a neke nisu, barem ne brzo, i ne bez uvođenja u istraživanje i drugih izvora.
Piščevi zapisi nisu razgovori osamljenog pisca sa sobom, skeptičnog intelektualca koji svoje nedoumice poverava hartiji. Oni su dokument o strasno angažovanom političkom akteru, uverenom i u svoje ideje i u svoju misiju. Oni su pisani da bi bili objavljeni za života autora. Ne može se isključiti pretpostavka da su naročito prve knjige Piščevih zapisa mogle biti korigovane. Upućen u celokupno pisano delo Dobrice Ćosića, istraživač to može da ustanovi. Ponajviše, to su baš mesta o Josipu Brozu Titu. Ali, bez obzira i na kontekst Piščevih zapisa i na svoju intuiciju, istraživač o eventualnoj naknadnosti sa sigurnošću može govoriti tek ako objavljenu verziju uporedi sa originalom rukopisa. Ne radi se o hvatanju autora Piščevih zapisa u nedoslednosti, niti o mogućnosti menjanja njegove perspektive. Posle više godina, posle nekolikih decenija, autor tako dugog zapisivanja, mogao se vratiti na neke događaje. Dobrica Ćosić je to i činio (poseta Golom otoku, polemika sa Dušanom Pirjevcem, putovanje po afričkim zemljama, u pratnji Josipa Broza Tita, tekst povodom dvadesetogodišnjice ustanka, u ediciji Srpske književne zadruge).
Neophodna su upoređenja Piščevih zapisa i sa drugim istorijskim izvorima. Pre svega, sa arhivskom građom relevantnom za rad Dobrice Ćosića na partijskim i državnim funkcijama, kao i u kulturnim i naučnim ustanovama, i u redakcijama. Ne mogu se izbeći ni upoređenja sa sećanjima savremenika, koji govore o događajima i akterima o kojima govori i Dobrica Ćosić.
U Piščevim zapisima ima, međutim, mesta koja su neproverljiva ili su teško proverljiva. U takva mesta spadaju razgovori Dobrice Ćosića, u četiri oka, sa Josipom Brozom Titom i sa Aleksandrom Rankovićem. Ali i sa ljudima kao što su Mika Ćurčić i Radisav Keglić, koji su u Piščevim zapisima "glas naroda", "glas srpskog naroda". Stvarni ili iskonstruisani, proverljivi ili neproverljivi, ti razgovori, kao i sve drugo u Piščevim zapisima, objašnjavaju naratora, koji stvarnost ne posmatra već je u nju uronjen i hoće da je menja prema idejama koje je izložio u svojim romanima. Uz sve već pomenute karakteristike Piščevih zapisa, istraživač naročito uzima u obzir ovu poslednju. Međutim, ništa mu ne smeta da Piščeve zapise, koji su nastajali tokom pola veka, koristi kao podlogu za rekonstrukciju odnosa Dobrice Ćosića prema Josipu Brozu Titu. Pri tom, on ima u vidu da Piščevi zapisi nisu jedini izvor relevantan za pomenuti odnos već jedan od izvora. NJegovi uvidi su, dakle, uvidi na osnovu Piščevih zapisa takvih kakvi oni jesu.
Nastavlja se
.jpg)
