Izvor: Blic, 24.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička ubistva
Politička ubistva
Balkan nudi potresnu sliku monarha različitih naravi koji su nastojali svakojakim i često protivrečnim sredstvima da uspostave svoju vlast u strahovito nemirnoj Evropi. Knjiga 'Orlovi i lavovi, Istorija balkanskih monarhija'francuskog istoričara Gi Gotjea (izdavač: Paideia, Dunavski kej 18, Beograd, tel/fax:183-946), upravo objašnjava hirovitost vladara balkanskih naroda: Albanije, Bugarske, Rumunije, Grčke, Hrvatske, Srbije, Crne gore i Jugoslavije. Gotjeov >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istraživački trud otkriva Evropi istoriju i vladare balkanskih naroda i istovremeno pokazuje kakve istorijske predstave o balkanskim narodima imaju sami Evropljani.
Aleksandar I, svestan da bi produženje celibata, pa, dakle i odsustvo direktnog potomstva, predstavljalo kraj delu Karađorđevića, a možda čak i savezu južnih Slovena, prihvatio je plan lepe i voljene Misi, i zvanično zatražio Minjoninu ruku. Napomenimo ipak da je Aleksandar, dok je bio u školi za mlade plemiće u Sankt Peterburgu, u svom dečačkom dobu, bio smrtno i ludo zaljubljen u veliku vojvotkinju Olgu, stariju kćerku Nikolaja II. Ova mladalačka ljubav, koju su ruska revolucija i pokolj u Jekaterinburgu sprečili da se ostvari, bila je za princa ne samo uzrok melanholije koja se kod njega često primećivala, nego i privrženost neoženjenosti opasnoj po budućnost dinastije. Podsetimo takođe, jer se na to zaboravljalo, da je predsednik republike Francuske, Remon Poenkare, ma koliko da je bio ubeđeni republikanac, pomišljao da ojača prijateljstvo Francuske i Kraljevine SHS hrabreći venčanje francuske princeze Fransoaze Orleanske, ćerke vojvode od Giza i sestre tadašnjeg pariskog grofa, sa princom Aleksandrom. Ovaj plan je morao da propadne uglavnom iz religioznih razloga.
Na Božić 1921. Aleksandar I se verio u zamku Sinaja, rezidenciji rumunskih kraljeva na Karpatima, sa princezom Marijom Hoencolern-Sigmaringen. Sledećeg proleća princezu je na srpsko-rumunskoj granici dočekao princ Pavle, kraljev brat od strica, i ona je otputovala uz Dunav na beloj jahti do Beograda, gde je u junu priređena kraljevska svadba.
Francuzi, najveći republikanci, pozdravili su ovo venčanje kao odistinski porodični događaj.
Minjonin dolazak u Beograd promenio je donekle tmuran ambijent dvora kojem je do tada pečat davala ličnost neoženjenog kralja, potpuno obuzetog svojim obavezama. Lepa i nasmejana kao njena majka, od koje je nasledila sklonost za bašte i cveće, a od svog oca, Ferdinanda I od Rumunije, smisao za jednostavnost, nova kraljica je, umesto prostog beogradskog dvora, radije odabrala vilu na Dedinju, u blizini glavnog grada, da u njoj savije toplo i nežno porodično gnezdo, gde je mogao da se opusti kralj koji je od svoje zrelosti znao samo za rat i političke svađe. Gnezdo se, uostalom, brzo namnožilo jer je Minjon, dobra rotkinja kao Misi i Viktorija, podarila Aleksandru tri predivna mala dečaka: Petra 1923, Tomislava 1928. i Andreju 1929. Dinastija Karađorđevića bila se tako učvrstila i, na neki način, opravdala na monarhističkom planu, uz pomoć uticajnog doprinosa Saks Koburg-Gota i Hoencolernove krvi, koja je od njih načinila saveznike brojnih evropskih i vladajućih porodica, posebno engleske kraljevske porodice. Uostalom, krštenju princa Petra u Beogradu prisustvovali su vojvoda i vojvotkinja od Jorka, budući Džordž VI i engleska kraljica Elizabeta, označivši time pristupanje Karađorđevića jednom višem rangu evropskih Gota.
Kraljevina u nedaćama. Aleksandru je bila veoma potrebna nežnost porodičnog ognjišta da bi se suočio sa gotovo neprekidnom krizom unutar zemlje. Pošto je loše prihvaćen, ustav iz 1921. nije mogao da funkcioniše na zadovoljavajući način. Vlade koje su na njemu zasnivale svoju zakonitost potresane su ćudima poguban i parlamentarnim sukobima. U periodu od 10 godina, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca imala je 23 kabineta i upotrebila sve svoje političko osoblje. Pašić, Davidović, Protić, Vesnić, Pribićević pokušali su, jedan za drugim, rešenja koja su se pokazala neuspešna i kratkoga veka. Da bi se još pojačala ova klima bezvlašća, u staroj kraljevini Srbiji ponovo je započelo i veoma se proširilo nizanje političkih ubistava. Bio je ubijen ministar unutrašnjih poslova Drašković, a pošto je atentat bio pripisan komunistima, komunistička partija je bila zabranjena. Godine 1925. Hrvata Radića, koji je više puta hapšen, zatim bio pristalica monarhije, i najzad ponovo širio protivrečne ideje koje su se kretale od nezavisnosti Hrvatske, Slovenije i Makedonije do stvaranja federacije po ugledu na sovjetske republike, ubio je jedan crnogorski poslanik revolverskim hicem usred skupštinskog zasedanja.
Nastaviće se...
