Izvor: Blic, 19.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podržavali zločine i postali zločinac
Podržavali zločine i postali zločinac
Za samo 26 godina, od 1975. do 11. septembra 2001, Amerika je imala više od 160 oružanih vojnih operacija. Činjenica da, u proseku svaka dva meseca SAD vode više od jedne oružane bitke van svojih granica razlog je zbog koga mnogi danas u svetu smatraju da je Amerika globalni siledžija i najmoćniji terorista, kaže Piter Skouen u'Crnoj knjizi Amerike' (uskoro izlazi iz štampe u Narodnoj knjizi iz Beograda (011/8487035; 3226427) 'SAD >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << drži rekord na polju agresije, međunarodnog terorizma, masovnih ubijanja, mučenja, zloupotrebe hemijskog i biološkog oružja, narušavanja ljudskih prava...' Razmere američkih zločina su tolike da je jedan analitičar izjavio da 'Svakom američkom predsedniku od 1945. do danas treba suditi kao ratnom zločincu', a jedan fizičar sa Masačusetsa da je 'Američka zastava simbol terora i smrti, straha, destrukcije i ugnjetavanja'. Uprkos tome, kaže Skouen, većina Amerikanac još uvek ne dovodi u vezu američke zločine širom sveta sa događajem od 11. sptembra 2001. Feljton koji sledi donosi najzanimljivije stranice 'Crne knjige o Americi' kojima se opisuje strahote američkih intervencija, od bezrazložnog bacanja dve atomske bombe na Japan, do brojnih slučajeva u kojima su SAD 'sponzorisale državne terorizme i podražavale ubilačke diktature'.
Ako ijedna vlast podržava zločince i ubice nedužnih, i sama će postati zločinac i ubica. (Džordž V. Buš, 7. oktobar 2001. godine).
Zaista najgori vid komunizma u bivšem Sovjetskom savezu bilo je ubijanje i hapšenje miliona nedužnih građana SSSR od strane njihove vlade. Sovjeti su slati u gulage ili izgladnjivani na smrt zbog nestašice koju je proizvodila država, a broj ubijenih je tako veliki, da čovek jedva može u njega da poveruje, a kamoli da ga shvati. Vrlo važno što je ubijeno 20 miliona ljudi da bi se održala vlast? Svet ne plače nad komunističkim režimom koji se, zajedno sa Berlinskim zidom, srušio 1989. i početkom 90-ih.
Ali, šta ćemo, onda, sa američkom vladom? U borbi protiv komunizma ona je bespotrebno bacila atomske bombe na dva japanska grada da bi demonstrirala svoju nuklearnu moć i poslala poruku ekspanzionističkom sovjetskom režimu toga vremena. U borbi protiv komunizma, njeni avioni su na seosku Kambodžu bacili više običnih bombi nego na Japan tokom Drugog svetskog rata, ubivši najmanje 750.000 nedužnih civila. U borbi protiv komunizma, ona je podržavala psihopatske, brutalne diktatore u Južnoj Koreji, Maleziji i Iranu, između ostalog.
U borbi protiv komunizma u bližoj prošlosti, ubila je ili saučestvovala u ubistvima hiljada civila koje su počinili desničarski diktatori i odredi smrti u zemljama Latinske Amerike. Vlasti koje su finansirane američkim poreskim dolarima, a koje je 50-ih, 60-ih, 70-ih i, što je u ovom i sledećem poglavlju do detalja opisano, 80-ih godina obučavala CIA, ubijale su, hapsile, mučile, izgladnjivale i dovodile do prosjačkog štapa većinu muškaraca, često žene, a ponekad i decu. Za razliku od SSSR-a, američke vlasti ne moraju da ubijaju sopstveni narod da bi očuvale moć (mada su bile spremne na žrtvu ukoliko bi neki od njenih vojnika bio uhvaćen u prekomorskim mahinacijama); umesto toga, one masakriraju narode drugih zemalja. Ono što se desilo osamdesetih godina prošlog veka u Nikaragvi i Honudurasu predstavljalo je parodiju svega za šta su se SAD zalagale ili su, barem, u to uveravale ostatak sveta. Kada je 11. septembra na hiljade njihovih zemljaka bilo ubijeno, Amerikanci su bili užasnuti. U svetlu onoga što su videli i osetili, zar mogu da ostanu netaknuti bolom koji je njihova zemlja nanela slabijim nacijama? Mogu li da budu sigurni da baš oni predstavljaju pravu stranu u bici između dobra i zla?
Nikaragva je zemlja zbog koje je izmišljen termin 'banana republika'. Smeštena je u Centralnoj Americi između Hondurasa na severu i Kostarike na jugu, a većinu njene poljoprivrede još od početka prošlog veka kontrolišu američke kompanije za proizvodnju voća. Zato su, još od prve decenije 20. veka, američke trupe, štiteći američke interese, gotovo stalno prisutne u Nikaragvi; od 1913. do 1933. SAD su držale trupe i uzimale pobunjenike u svoju službu. Godine 1936. osioni Anastasio Somosa Garsija, naklonjen Amerikancima, preuzeo je kontrolu vlasti posle jednog krvavog udara. On i njegovi sinovi vladali su do 1979, kada je, u još jednom krvavom ustanku, Sandinistički front nacionalnog oslobođenja (FSLN) preuzeo vlast. Oficiri Somosine brutalne Nacionalne garde uspeli su da pobegnu iz zemlje avionima američke vlade iscrtane oznakama Crvenog krsta. Pripadnici FSLN-a, poznatiji kao sandinisti (pristalice revolucionarnog vođe Augusta Sezara Sandina - prim.prev), odmah su uspostavili narodnu vlast sa primesama socijalizma. Između ostalog, nacionalizovali su poslovne i privatne posede Amerikanaca. Ukinuli su ono što je preostalo od korumpiranog Somosinog režima - gradske vlade, sudove i parlament. Kada je 1981. Ronald Regan, iz Republikanske partije, došao na vlast, odmah je preduzeo neophodne mere za podrivanje 'komunističke' sandinističke vlade, kako ju je nazivao: suspendovao je pomoć zemlji i naredio CIA da pomogne u organizovanju i finansiranju desničarske pobunjeničke frakcije, kontraša. Izbio je građanski rat, koji je odneo hiljade žrtava i odveo ekonomiju Nikaragve u haos. Na izborima 1990, koje su međunarodni posmatrači proglasili slobodnim i poštenim, pobedila je žena, vođa opozicije, Violeta Barios de Čamoro. I sledeći izbori, 1996. i 2001, takođe su proglašeni slobodnim i poštenim. Nacionalizovane kompanije vraćene su privatnicima a sadašnji predsednik, Enrike Bolanjos, prijavio se za američki rat protiv terorizma posle 11. septembra. nastaviće se
